Монодрама „Христе, мој животу“ у галерији Прометеј

Стевка Ђурчевић родила се 1887. године у селу Врака код Скадра. Стевкин живот био је чудан и изван осталог света од самог детињства. Од своје седме године престала је да излази међу  децу, да чува стоку, престала да говори и стално се повлачила у кућу, у тишину, тамо где има мање људи и сусрета. Родитељи су се, по својој љубави, забринули за своје једино женско дете. Мислили су да се с њом нешто догодило, да је умно пореметила. Водили су је у манастир Острог и Дајбабе, прво по својој жељи а касније по њеној. Доцније је ишла два пута годишње у Острог, некад са читавом породицом а некад само са мајком и оцем. Но њени нису знали да је Бог узео њихово дете за себе. У школу није никада ишла али је 1912. год. сама научила да чита и пише. За време преласка Српске војске преко Албаније – Стевка није заборавила напаћене српске војнике. Кувала им је у казану кукурузне клипове и делила. Остала је пуна љубави кроз цео живот и често би говорила: “ Ако ти сиромах дође на кућни праг да тражи, подај му, јербо га је велика мука наћерала.“

Спавала је врло мало, увек је код ње горело кандило и чуо се шапат молитве, кад се прође поред њене собице, јер се никад наглас није молила. Врло рано је почела да носи црно одело, слично монашком. Причешћивала се најмање једном недељно а често и више пута. Пошто није волела да говори, своја исповедна писма пред причешће писала је и предавала свом духовнику још из Скадра и Враке – Епископу Скадарском Виктору. Када су 1933. год. пребегли из Враке у Клину код Дечана – долазила је на молитву у манастир Дечане . Ту је увек стајала поред стуба у правцу кивота Светог Стефана. У Дечанима се упознала са Владиком Николајем, који ју је позвао у Жичу, али тамо је остала свега три дана пошто је желела да живи сама и никако другачије. Кад се враћала кући са оцем, упознала је Мати Ану односно сестру Наду Аџић, управницу Дечијег обданишта „Богдај“ из Битоља, која ју је тада позвала да са њом оде у Битољ. У Битољу је остала до смрти 1945. год. Претучена је од Немаца због непоштовања наредбе о замрачењу града – није угасила своје неугасиво кандило – упокојила се на Велики петак од нанесених повреда 1945. год. Сахрањена је на гробљу манастира св. Христифора али јој се гроб не зна тачно.