In memoriam: Радоман Кањевац (1960–2025)

Одлазака Радомана Кањевца

Сад кад се наш Радоман сели у успомене осећамо колико остајемо сиромашнији у много тога. За ширу јавност се може рећи: отишао је новинар, уредник, песник… За нас који смо га ближе знали, био је префињена људска природа, човек тихе мудрости, суптилног хумора и неке посебне доброте која се ретко среће. Скроман, а широк. Ненаметљив, а
дубок. Тих – а бунтован… Одан пријатељ…

Имао сам привилегију да му будем уредник три збирке песама које су битан део његовог опуса:
Отворено писмо (1995),
Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала (2000),
и Пробуди ме тек кад осетиш да сам заиста мртав (2009).

Те књиге памтим као сусрете са душом која је осетљива до крхкости, али која се ничега не боји! Говорио је и афирмисао истину која није вређала, иако је знала да заболи.

Био је човек коме није требала поза да би био песник, то је једноставно био он.

Дуго сам носио мајице са његовим провокативно-мудрим насловом Мислим да немаш појма с ким имаш посла, мала – јер је та реченица била више од наслова – била је његов осмех, његова иронија, његов начин да истовремено остане озбиљан и безбрижан.

Сад је јасно да немамо времена за све у животу и да није мудро неке планове одлагати. Тако да наша жеља да заједнички обиђемо Пештер, да буде Борки и мени домаћин остаје неостварена. Тај наш одложени пут постаје подсетник да су најлепше намере понекад крхке, а да се пријатељства мере управо тим незавршеним путевима. Тај Пештер, који смо толико планирали, сада је за мене свето место које ћу походити.

Радоман је отишао, остаје у нашим причама, у властитим стиховима… Речју, остаје у нама, јер је једноставно – човек који се не заборавља.

У Новом Саду, 17. новембра 2025.                                                                                                                                                                                                        Зоран Колунџија