In memoriam Бошко Ломовић (1944–2025)

Одлазак преданог чувара писане речи

Песник, есејиста и новинар Бошко Ломовић преминуо је у недељу 8. јуна у 81. години живота. Одлазак преданог чувара српске и горњомилановачке писане речи оставио је празнину у културној и књижевној заједници Србије и региона.

Ова вест је растужила новинарске кругове у Горњем Милановцу и много шире, као и књишку публику.
Живео је и радио последњих деценија живота у Милановцу. Добитник је 183 награде, међу којима је и „Гордана Брајовић“ за најбољу књигу за децу и младе, за роман Узбуна на планети Окуко.

„Ломовић био је аутор снажног израза, човек који је умео да речима дотакне срце народа. Његове песме, есеји и колумне били су прозор у душу једног народа, али и огледало савременог тренутка. Посебно место у његовом стваралаштву заузимала је књижевност за децу – писао је песме, приче и романе који су обележили одрастање многих генерација”, речи су којима су се од Ломовића опростили његови дугогодишњи сарадници из дечјег часописа Змај.

Пола века је радио у новинарству, у бројним редакцијама. Годинама је био уредник књижевног часописа Ријечи у Брчком, члан редакције шабачке Провинције, часописа предратне Међурепубличке заједнице културе Сава, уредник у београдском часопису за децу Витез, у милановачком алманаху Слово Ћирилово… Био је уредник Таковских новина, новинар некадашњег ГМ ПРЕСС, дописник Политике… Читаоци ће га памтити по критичким ставовима на рачун сваке власти и правдољубивости коју је неговао у својим текстовима. Круна књижевног рада су му Сабрана дела, која садрже песме и приповетке за децу и одрасле, роман-трилогију Кажа о Мазгиту, седам романа за децу и младе, књижевне критике, есеје, полемике, интервјуе, чланке о људима и догађајима из културе, путописе, дневничке белешке. Књига о Диани Будисављевић објављена је у пет издања на српском, немачком, енглеском и есперанту.
У књижевним и новинарским круговима често је истицао, да је човек са два завичаја.

– Село Брезна под Сувобором ми је завичај по рођењу, а књижевни завичај Брчко, где сам 1972. затекао књижевни клуб „Пабло Неруда“, часопис Ријечи, конкурс за поезију и прозу, тридесетак књижевних ентузијаста… Идеално тле за почетак озбиљног посвећивања писању – сетно се сећао Ломовић.

Био је редак међу нашим писцима и по томе што је подједнако писао екавицом и ијекавицом.

– Сплет околности. У Брчком сам почео као професор српскохрватског језика, а наставио и као новинар. Ијекавица је била „службени језик“. Њу сам прихватио у књижевном изразу. Допао ми се језик с оне стране Дрине, звучао ми је сочније и мекше. Неки су касније од наше ијекавице покушали да праве своје језике. По повратку у Србију, 1993. најчешће пишем екавицом. У Сабраним делима оба та вида нашег језика подједнако су заступљена – објашњавао је Бошко.

У последњем колу Прометејеве едиције Популарна лингвистика, награђене за Издавачки подухват на Сајму књига у Београду 2024, објављена је Ломовићева књига О ЈЕЗИКУ, РОДЕ…