Италијан на Светој Гори

На Светој Гори

Извештај Емануеле Франц

Моје искуство на Светој Гори полази од искуства које сам имао са Српском православном црквом, након мог боравка у овој земљи. Овде, у Војводини, на просторима античке римске Паноније, суделовао сам први пут у животу у обредима православне цркве толико да сам остао задивљен. Јаз између западног католицизма и српског православља је толики да верујем да је ово прво аналогно историјској реконструкцији, а ово друго изворној евокацији. Док католицизам опонаша нешто далеко, неки далеки пројекат, православље је то нешто, оригинал. То се врло јасно види из потпуне оданости типичне за српске православне вернике. Видео сам својим очима вернике у српским православним црквама како плачу, како се бацају на земљу пред олтаром, али и такву посвећеност свецима и такво слављење и клањање да је то неупоредиво са овим симулакрумом који је сада постао западни религијски свет, papier-mâché без супстанце, лешина без меса, без идентитета и вредности.

Овај изворни однос са живом стварношћу, онај са живим Богом, који Српска православна црква гаји, одисао је у мом срцу таквом жељом да се уроним у литургију да сам био спреман прећи и мора и планине како бих стигао до самог срца православља, говорим о Светој Гори. Аутономна и независна теократска република, иако формално припада Цариградској патријаршији, територија је на полуострву Халкидики, у Грчкој, потпуно независна, толико да је школа и узор целокупном православљу. То је полуострво с готово 2.000 свештеника распоређених у двадесет манастира.

Готово огроман храм на отвореном.

Подвргнут врло строгим дисциплинским правилима: непостојање интернета, обавеза прикладног одевања, без клубова, барова, без путева, са стазама које су лоше и за мазге, без жена (миленијумима овде нема чак ни женских животиња), штедљиви оброци, обавеза ходочасника да суделују у свим верским обредима, практично цео дан, без фотографија, без пића између оброка и тако даље.

Штавише, нема туризма, не може да се иде на Свету Гору „у обилазак”, ходочасник мора имати посебну дозволу од манастира који га позове, а та се дозвола, ако се добије, даје тек након процене верничке кандидатуре с приложеним разлозима. Тако, дубоко дирнут у свом срцу и одлучан да уз сваку жртву стигнем до свете земље, написао сам дуго и искрено писмо манастиру Хиландару, Српске православне цркве на Светој Гори. На моје неизмерно изненађење одговор је стигао само неколико дана касније. Добио сам допуштење да проведем у Хиландару једну ноћ, дакле два дана, у току Свете недеље, пре православног Ускрса. Од радости да ми је срце заиграло.

Света Гора, на грчком Αγίου Όρους (Агíоу Óроус) била је света још много пре православаца. Заиста, Света Гора је света све док о њој постоје вести.

Само име Атос указује на дива који је у гигантомахији бацио громаду на богове и они су се заглавили у мору и тако постали Света Гора. О томе говори Хомер, у Илијади, скоро 800. године пре Христа, када пише да је Хера, Зевсова супруга, прешла преко њега.

 

 

 „Хера је уместо тога напустила врх Олимпа скоком и
прелетевши Пиерију, а љубазна Ематиа је појурила
на снежне планине трачких узгајивача коња,
са својим високим врховима, без додиривања тла ногама;
онда је са Атоса кренуо према валовитом мору.”

 Хомер, Илијада XIV, 22–229.

 

Али опет, песник Хесиод, у трагедији Агамемнон, Свету Гору чини Зевсовим седиштем, а говоримо о 458. пне.

 

 „До сада је послао још један сигнал, кроз ватру гласника: Фида према стени Ермеа на острву Лемносу, а с острва је по трећи пут врх Атос који припада Зевсу дочекао велики пламен.”

                         Есхил, Агамемнон 284

И опет, на свету планину су наишли Јасон и Аргонаути у свом напору да се домогну Златног руна, како Аполонио Родио приповеда у трећем веку пре Христа.

 

 „Док је Јасон, плачући, скренуо поглед са своје земље, заобишли су Мелибеју и Омоле и у зору која је следила пред њиховим очима се подигла гора Атос.”

                            Apollonio Rodio, Argonautiche, 5. I canto

 

Стога је Света Гора света од давнина и људи су увек осећали присутност божанског на том тлу. Жеља је расла у мом срцу и позив да идем тамо био је толико јак да сам морао да кренем. Тако сам се организовао да дођем код хиландарских монаха на Велики уторак 19. априла 2022. Из Београда сам кренуо дан раније, 18-ог, за Солун, македонски град основан у част полусестре Александра Великог. Одавде сам путовао аутобусом у северну Грчку према полуострву Халкидики до доласка у Јерисос.

 

У Јерисосу, тог јутра, због лошег времена, мали брзи брод, који ме је требао одвести на обалу свете планине, није кренуо и тако сам био приморан да се истог јутра пребацим у Уранополис и да овде довршимо бирократске формалности за одлазак. Заправо, у луци Уранополис, последњој станици пре уласка у Свету Гору, налази се царина и полицијска контрола. Па да, будући да се спремате да уђете у независну Републику, одлазак тамо се састоји од преласка границе. Стога сам морао пријавити одобрење које сам претходно добио, што су они већ имали и на основу чега су ми одштампали посебну улазну визу, Диамонитирìон.

Након више од једног сата на броду коначно сам могао да крочим на свету земљу, и прво што сам учинио, стигавши на Свету Гору, било је да клекнем и пољубим ту вечну земљу, бризнувши у плач. Одмах потом теренски комби укрца три-четири ходочасника који су били на обали и креће на пут непроходним белим стазама, без путева, само трагови мазги, без људских стопа, скоро сат времена путовања у шуми где се само могло видети бескрајно зеленило без људског утицаја, само дивља природа и тада се, као чаролијом појавио дворац, онај хиландарски. Проживљавао сам бајку, искуство изван овога света, изгледало ми је као да се враћам хиљаде година уназад. Место загубљено у простору и времену где су ток догађаја, као и сунце и годишња доба, испрекидани литургијским распоредом.

По доласку у манастир дочекао ме је дечак који с љубављу и бригом прима ходочаснике и сместио ме у моју ћелију. Међутим, како нисам православан, јер нисам обавио православно крштење, речено ми је да морам спавати у одвојеној ћелији као католик и неправославац. То ми је речено врло љубазно, и са поштовањем, због чињенице да су њихови прописи крути, да би заштитили Традицију и Идентитет. Замолио сам, без страха, да се тада крстим, па и на лицу места ако треба, јер сам желео да постанем православац. А он је, љубазно, одговорио да је требало питати свештенике, али да то у сваком случају није могуће током Свете недеље.

С обзиром на строгост и монашку дисциплину, неповредивост светог места попут овога на којем сам био, схватио сам посебну природу моје присутности на том месту. Пре мене су претходили свештеници и велики мудраци. Распућин је такође ишао на ходочашће у ту земљу, чак и оригинални рукопис чувених „Прича руског ходочасника” долази са Свете Горе, књигу коју сам носио са собом, заједно са Јеванђељем. То је једно легендарно место, ван људске стварности, неначето завишћу, каријеризмом, љутњом, ароганцијом, негативношћу и мржњом. Сладак и натприродни мир пратио је сваки кутак шуме, бескрајне просторе земље окићене светим стаблима маслина, испреплетене птичјом песмом, о, никад нисам чуо да птица пева тако гласно и тако слатко, све је било позлаћено складом и слаткоћом, чак и ваздух је тамо био пун сласти, никад нисам удахнуо толико слаткоће, толико љубави. Само у бајкама сам видео таква места.

Од мене се захтевало учешће у литургијским обредима и то сам чинио с огромном радошћу, суделујући у обредима Свете недеље. Одржавани су су практично у било које доба дана, у четири ујутро, у шест ујутро, у једанаест ујутро и навече, наравно, а трајали су и по цела два-три сата у којима се човек упијао до пада у несвест у непрекидној молитви. У тим кратким тренуцима дана када није било молитве, монаси су молили једнако, заправо сам их увек виђао са бројаницом како мичу уснама, или задубљени у близини свете маслине. Вечна, непрестана, бескрајна молитва, сваки дах је молитва. Живети значи молити се, молити се значи живети.

Нечувено за модерног западњака. Па ипак, ти монаси нису били људи, они су били духови, бестелесне душе. Да, тела су им била тамо, обучена у типичне мантије са капом православних монаха, скривена у црне браде до појаса, али умом су били негде другде. Овако сам их осећао: без речи, без отварања уста, говорили су у мојим мислима, чуо сам њихове гласове, говорили су ми својим мислима. Били су на другим световима: ко је водио револуцију у Кини пре хиљаду година, ко је био у будућности, ко ће управљати праском неутронске звезде у другој галаксији, ко је био предан владању поретка светова. Били су демијурзи, па су се указивали мојим духовним чулима, не као људи, него као моћ, толико да сам се у свом срцу осећао помно и нисам имао више тајни према њима. Држали су свет на окупу, свемир још увек није нестао у ништавилу само и то само због њихове молитве. Рећићу и више, материја још увијек постоји јер ти монаси љубе Бога без престанка. Дугујемо им проток времена и чињеницу да зло још није завладало, разбивши нас на хиљаде комадића.

Они делују и комуницирају са живом стварношћу духа без посредовања, не призивање нечега из давнина, не бледе успомене на нешто изумрло, него живи односа са живима.

Невероватно је да таква оаза постоји.

Тамо на Светој Гори поред уобичајене штедљивости монаха, били смо током Свете недеље, а штавише током Великог уторка и среде, у којима је било потребно практиковати још већу строгост и покајање и у току којих су монаси јели само један оброк на дан који се састојао од хладне тестенине без соли, сувог хлеба и воде, а ја сам се, наравно, морао прилагодити њиховим обичајима живећи и сам монашким животом.

Сам обед је церемонија испрекидана молитвом, толико да један монах док једе са столице чита одломак из светог писма и, чим заврши читање, потребно је спустити виљушку, чак и ако још увек је пуна, као што се догодило у мом случају.

Обавештен, на лицу места, да ће то бити једини оброк у дану, крадомице сам се побринуо да неколико комада сувог хлеба ставим у џеп јакне, уверен да се уз помоћ овог сналажења могу носити с поподневном глађу. Погрешио сам, будући да ми се хлеб мрвио у џеповима и расипао, претварајући се у ствари у веома мало хране.

Послеподне сам се одважио на невероватан излет, сам, у свете шуме полуострва. Дошао сам чак до обале насупрот оној на коју сам стигао, заправо прешавши цело полуострво, и нашао се пред врло високим торњем, древном кулом која је стајала окренута према мору. Торањ који је, као што су ми рекли, саградио моћни краљ за одбрану те земље и самих манастира од напада пљачкаша. Био сам испред ове дивоте од камена, а сунце је почело да залази, па, ево, упркос томе што је кула била несигурна и тешко доступна, с неколико срушених таваница и зидова, одлучио сам се да уђем.

Срце ми је куцало, и заиста сам се осећао као средњовековни витез који тражи скривено благо, а верујем да је у стварности било баш тако.

Напокон сам стигао до врха и затекао сам неупоредив призор. Видео сам море које се отварало у хиљаду снова, заокружено на белим стенама, исте оне стене које су прије миленијима гледали морепловци, авантуристи, ратници, монаси и визионари, а сада су и моје очи жедне истине почивале на том раскошном ткању.

Одушевио ме јединствен и непоновљив залазак сунца.

Али убрзо сам схватио да је сутон који уступа место ноћи усамљених шума, а усамљен ми је изгледало ризично, па сам, иако неколико километара удаљен од манастира Хиландара, пожурио да се вратим. Док сам ходао, са преко 15 километара пређених у току дана, осетио сам болове од глади и готово се онесвестио од муке. Тај један оброк конзумиран без укуса и без телесног ужитка сада је тражио своју цену од мог тела ненавикнутог на дисциплину монаха. Невоља је постала мука, а онда бол, толико да сам видео беле блескове. Покушао сам да потражим срећу тако што сам ушао на мала врата која су водила у један лепо одржавани маслињак. Ушавши унутра у даљини сам угледао  сеоску кућу. Надао сам се да је неко ту и да ћу моћи да тражим нешто за јело.

На вратима ме обузео осећај срама, шта сам то радио? Затекао сам се како куцам на врата непознатих и тражим храну, не знајући језик, не знајући како објаснити, каква срамна ситуација? Морао сам се понизити молећи за храну. И учинио сам то, оставио сам свој понос и покуцао, појавио се један свештеник, који није разумео моје речи, већ моје гестове и моје патничко лице, и смиловао и дао ми комад погаче и лимунаду. Било ми је довољно да се вратим у ћелију. Искуство које је учврстило моју авантуру. Доведен да посегнем за милостињом, практично као прави монах, који моли за комад хлеба. Уосталом, оно што јесмо, дано нам је од Бога.

Вративши се у моју ћелију у самостану, срушио сам се молећи се и захваљујући Свевишњем за то врхунско искуство. Напор, умор, можда чак и тескоба, превладали су и тако су ме током ноћи мучили грчеви у стомаку, који су ме спречавали да заспим, тако да сам у седам ујутру кренуо у потрагу за неком таблетом против болова и дођох до манастирске амбуланте. Ту ме прегледао доктор који је марљиво записао у своју велику књигу да сам био у амбуланти због болова у стомаку, искључио је било који органски проблем и преписао ми је анти-спазам и зелени чај. Да је Бог дао прописао би сендвич са саламом!!!

По изласку из амбуланте био сам толико гладан да бих јео било шта. Одлучио сам да окушам срећу у кућама у близини манастира, у којима се налазе пољопривредници који помажу свештеницима у њиховим радовима, надајући се да ћу нешто наћи.

Судбина гладног ходочасника, схватио сам сутра, није била само моја. И тако сутрадан видех једног ходочасника попут мене који је тражио нешто на ливади попут немирне душе, господин поодмаклих година. Да не поверујем својим очима, видим га како крадомице једе неку траву коју је управо убрао. Цели свежањ је сажвакао и прогутао са ужитком. Забога, нисам био једини који је тако гладовао.

Судбина ми је поновно помогла када сам у близини радничких кућа срео дете, Луку у којега је Бог ставио милосрђе и саосећање, једине особине, заједно с понизношћу, које створење чине Божјом сликом. Он је, пошто сам га молио да ми да нешто за јести, отишао и донео зделу супе и нешто воћа, које ми је понудио не желећи ништа заузврат. То Божје дете ми је дало храну кад сам био гладан, нека га цели свемир награди за његову љубав. Поклонио сам му примерак моје књиге на српском, исто сам учинио и са монахом библиотекаром, који је пре него што је прихватио књигу с правом желео да зна све о мени и мом раду.

Као што се види из ове приповести, осим моје неспремности за монашки живот, све ме окруживало и волело, од монаха до њихове послуге и пријатеља. Био сам вољен и добродошао као син. Толико да ми је пре поласка у повратку за Јерисос, а затим у Солун, монах, који је имао очи такве лепоте да су достојне очију Атене Глаукопид, рекао (на талијанском): „Већ одлазиш? Остани с нама до Ускрса!” На тај позив да останем с њима до Ускрснућа, рекао сам му да моје срце остаје тамо, док сам одлазио према мору.

Занимљива и значајна чињеница је да ме дечак који дочекује ходочаснике, говорећи о друштву и вери, у једном тренутку запитао да ли сам вакцинисан против ковида. Питање ме одушеви и одговорих му, не без одређене неугоде, да нисам. А он одговори: „Па то је отров”. Угодно сам био изненађен, с обзиром на моје нетрпељивост према наметању било каквих здравствених терапија. Штавише, знам да се многе владике патријарси православне цркве тешко слажу са овим деликатним етичким и здравственим питањима. Но, будући да су патријарси уско повезани с властодршцима, и будући да су и они сами „политичари”, засигурно нису изузети од притисака и фактора видљивости. То је другачије за монашки свет, који се одриче светла рефлектора бавећи се само Богом, и за Свету Гору која је, као аутономна република која сама собом управља, школа у погледу правоверја. Стога морамо узети као дубок знак да је за свештенике Свете Горе вакцина против цовида духовни и морални отров, као што ми је речено у овом монашком искуству. Тај дечак ми је рекао да тело има духовни еквивалент, управо у разговору који сам водио с њим, када ми је, сазнавши за бол у трбуху, одговорио да ме не мучи тело, него демон, демон западног света који ме жели спречити да постанем православац. Ово су његове речи, које су ме оставиле у неверици, због мудрости којом су зрачиле. Стога ми је самостанска мудрост открила Вечне истине: вакцину као моралну и физичку опасност, те да телом управљају ванземаљске силе. Само бескрајна молитва, праћена доброчинством и понизношћу, може нас спасити од овог отрова.

Напуштајући свету светогорску земљу, остављам монахе носећи са собом неуништиви бисер у свом срцу. Више нисам био исти човек и од сада ћу заувек имати печат у мојој души који су ми утиснули Свети духови те земље.

 

 Емануеле Франц 27. априла ’22. у Сремској Каменици – Нови Сад – Србија

e-pošta: em_franz@yahoo.it
Tel: 062 8947620
Web: www.audaxeditrice.com