Дух српске Атине у Београду

пише: Милан Пајевић

Поводом промоције књиге Душка Богдановића Сенке сећања Прометеј је 2. априла окупио лепо друштво данас у Вуковој задужбини.

Дошавши десетак минута раније, посматрао сам лица која су улазила и којима је, редом Душко устајао, прилазио и срдачно се поздрављао.

Наравно да претпостављам да су то његове колеге, што са студија, Факултета политичких наука који је завршио у Београду, што са радија и телевизије, као што су Пеца Поповић, Слободан Ступар, Цвијетин Мијатовић и четрдесетак других; нека ми не замере што их нисам препознао (могућ алиби је моје двадесетогодишње одсуствовање са ових простора 1993–2014).

Модератор је био, такође Душков колега, Вељко Пајовић, који је у уводном делу, бираним речима, скоро поетично, исприповедао како је упознао Душка и као и сви остали евоцирао своје успомене на боравке у Новом Саду.

Онда је „прозвао” једног од рецезаната – „уводничара” Пецу Поповића. Претпостављам да сте сви имали прилику да га слушате, и знате како Пеца увек лепо да говори. Подсећао је на дружење њихових родитеља, подсетио све на архитекту Драгишу Брашована који је са његовим оцем радио на реконструкцији и ревитализацији Петроварадинске тврђаве (1959–1961), коју је за време трајања Прве конференције несврстаних посетио 21 државник чиме је она практично отворена за јавност… Помињао је многа места али посебно кафану код „Бате Пежоа”. Од тих старих Новосадских кафана данас добро можете појести у Јасмини и Маслини… Много чега се Пеца дотицао па и свог комшије Сергеја Лукача који је и основао катедру журналистике на ФНП која је изнедрила најбоље генерације југословенске журналистике. У својој рецензији Пеца пише и ово:

Душко Богдановић је перјаница једне од набољих новинарских генерација са катедре београдског ФПН. То нам је већ довољно доказао у сваком послу (штампа, радио, ТВ…и тако у круг) којег се прихватио, такав остаје и кад збраја своје текстове за ову Збирку, иначе 12. у низу код истог издавача. Најбољи мемоарски записи, они који стоје изнад гомиле и допиру до душе читаоца, су приче направљене да их доживимо као роман. Као дело у коме се осећа снага и припадност ауторових емоција родном граду и свету коме припада. Душко не само да се пет деценија потписује јасним ауторским рукописом, већ упорно, сваким писменим, подсећа и на истину: ко не воли родни град и породицу, неће умети никог да воли.

Следећи говорник је био познати новинар Слободан Ступар.  Он је такође евоцирао успомене на своје сусрете са колегом новинаром и писцем, евоцирао је то херојско генерацијско време журналистике, а пажњу је привукло његово сведочење како се у живом програму укључио један од студија РТ Нови Сад када су у том тренутку „неки кадрови тадашње власти” смењивали уредника политичког програма, Душка Богдановића.

Пре него што је надахнути модератор Вељко  дао реч аутору, пар минута је уредник и оснивач издавачке куће Прометеј, Зоран Колунџија, говорио о његовој сарадњи са Душком и  његовим књигама које су изашле под Зорановом уређивачком палицом. Поменуо га је у контексту великих културних, не само књижевних громада, Драшка Ређепа и, посебно, Дејана Медаковића.

Душко Богдановић је говорећи о околностима у којима је књига настала изрекао једну сентенцу – ГЕНЕРАЦИЈСКО ПОНИЖЕЊЕ везану за време када смо ми са преко шездесет година старости били закључани у време короне. Објаснио је, да је њега, изузетно активног и мобилног, као и остале говорнике, веома погодила та карантинска изопштеност од простора али и људи. Када је кренуо, после ковида у шетње градом, није могао да се сети неких имена, недавних догађаја, и кад му је, актуелни и будући издавач рекао – па пиши Душко! кренуо је да записује сећања. И како је то лепо сликовито рекао Пеца – Душко је идући новосадским просторима у садашњости писао и причао о прошлим временима… 

Дуго би било да вам препричавам шта је све Душко причао, и на крају додао, скривајући се иза затамњених наочара -–не кажу случајно да само деца и старци плачу…

Дакле, био је ово дан, заправо сат, кад се у Вуковој задужбини сакупила српска Атина, што аутентичним Новосађанима, што њиховим пријатељима, где, захваљујући Зорану могу да кажем, не ону завичајну – одатле си, одакле ти је жена, већ ову савремену – од тамо си, где ти је издавач!

Морао бих да напоменем и надахнути поговор Душковог пријатеља Марио Лигуора италијанског књижевника и професора који живи и ради у Србији, и пише на српском и италијанском језику, и за кога неко од присутних,рече – Марио правилније и боље гледајући све назнаке пише него 95% данашњих новинара.  У његовој рецензији – поговору наћи ћете и ово: ”У сенкама сећања путујемо са Новосађанином који је упознао све људе и друштвене фазе у последњих седамдесет и кусур година. И није чудо да управо такав човек, који се на страницама ове књиге профилише као добар супруг и нежни отац, неустрашиви борац за напредак друштва, учесник и сведок кључних догађаја урезаних у историју новог Сада, има шта да нам исприча. Душко то чини са стилом: ни на једном месту не клизи у гневне реакције, а кад баш мора да осуди некога, то чиним господски, заправо – новосадски.