Бојану Јовановићу и Ненаду Шапоњи награде „Теодор Павловић”

Додељене награде „Теодор Павловић” за животно дело и најбољу књигу

Жири у саставу проф. емеритус др Сава Дамјанов (председник), проф. др Срђан Шљукић и Радован Влаховић донео је једногласну одлуку да Награда „Теодор Павловић” за животно дело припадне антропологу Бојану Јовановићу, а Награда „Теодор Павловић” за најбољу књигу Ненаду Шапоњи за књигу „Психологија гравитације” (Прометеј, Нови Сад 2023).

Награде ће добитницима бити уручене у петак 29. септембра у 19 часова у Банатском културном центру у Новом Милошеву у оквиру свечаног отварања манифестације Дани Теодора Павловића.

О награђеној књизи:

…оно што од почетка свог песничког рада предузима Ненад Шапоња, назваћу психонаутиком. Пловидбом бесконачним океаном душе, при чему се путник може одредити као крајњи сингуларитет: као Ја, у смислу индивидуалне субјективне инстанце. Ако бисмо хтели старински израз, била би то нека врста самоспознаје. Сазнање најтежег предмета, одгонетање највеће загонетке. Није узалуд на пророчишту у Делфима стајао натпис ГНОТХИ СЕАУТОН. Упознај себе самога. Тек онда можеш покушати да разумеш свет. Али песник додаје: „Да би разумео свет, / мораш да одеш далеко од себе. // Да би разумео себе, / мораш да будеш / дубоко у свету.“

Имајући у виду, дакле, да је поезија Ненада Шапоње по свом садржају психонаутика, као и ретку доследност коју он показује у обликовању свога гласа, усуђујем се да кажем да је та поезија, уједно, још нешто. Нешто друго, а не само поезија; можда је она чак и пре то друго, можда је поезија само медиј којим нам песник саопштава детаље о свом путовању душом, често метафорично изједначеном са пловидбом, која зна и за мирно море и уточиште у некој сигурној луци, али исто тако познаје и олује, опасне скривене хриди, па и страдање, потонуће: „Пловисмо кроз друге који јесу. / Тонусмо кроз друге који нису.“ Свеједно је, хоћемо ли то друго што изражава Шапоњин стих назвати философијом или дубинском психологијом, оно се тиче питања субјективности, душе, чистога Ја, и његовог потврђивања.

Уместо неког наивног лирског узлета, које гура у први план субјективност у њеном суочавању са светом, без стварне рефлексије, код Шапоње, од самих почетака, глас његове песме урачунава и сопствену позицију, а са тим рефлексивним односом се рађа и сумња; она је лековита, она развејава илузије у које смо умотани. На првом месту, у поемама овог песника читамо трагове настојања да се поуздано успостави позиција чистога Ја, и да се оно потврди и потом одреди према неком могућем Ти. Зато је његов говор изразито дијалогичан.

Међутим, већ у првој целини песникове нове књиге са необичним насловом Психологија гравитације, тај основни дијалошки однос се схвата као нарушен, као „забуна између тебе и мене“. Узрок те забуне је, чини се, у томе што кроз живот пролазимо вођени бацањем коцке, дакле случајно; и као да то није довољно, песник нам даље сугерише, ова игра је намештена, коцка у себи носи тег, који ће пореметити равнотежу случаја. Но, претпоставка да је животна игра намештена, и да уопште постоји коцка са тегом, уједно импликује реалност социјалног контекста у коме једино може да се појави такав однос, „усред додира душа“, како каже песник, „стално бејасмо на раскршћима“.

Саша Радојчић

Целу вест можете прочитати овде.