250 година од штампања књиге Захарија Орфелина „Житије Петра Великог“

Тим поводом приређујемо изложбу графика Захарија Орфелина из дела Житије Петра Великог, штампаног пре тачно 250 година у Венецији.

Издавачка кућа Прометеј објавила је фототипско издање овог двотомног дела.

ПЕТАР ВЕЛИКИ, РУСКИ ЦАР И ИМПЕРАТОР – ЕВРОПЕИСТА И РЕФОРМАТОР РУСКЕ ДРЖАВЕ

Петар Први Алексејевич Романов или Петар Велики (Москва 9. јун 1672 – Санк Петербург 28. јануар / 8. фебруар 1725), руски цар и император, који је владао пуне 43. године. Био је син цара Алексеја Михајловича из другог брака с Наталијом Кириловном Наришкином.

Крунисан је за цара 1682, заједно са својим полубратом Иваном Алексејевичем. Самосталну власт преузео је 1689. после удаљавања од престола регенткиње сестре Софије Алексeјевне. За време његове владавине Русија је проширила своју територију и постала велика европска сила. Био је први руски цар који је путовао по западној Европи. Западну европу пропутово је 1697. и 1698. године. Из Европе  је донео нова знања и технологије, довео научнике и стручњаке из различитих области. У Европу је слао и руске стручњаке. Тако је у Европу послато изасланство ради стицања знања која се тичу грађења бродова и војнопоморскe области. У циљу реформисања руске црквене азбуке за потребе штампања световних књига, у Холандију је путовао „словоливацˮ, што је имало за последицу стварање грађанске ћирилице с округластим словима, блиским латиници у амстердамским издањима. Спровео је велике реформе у свим сферама руског живота, у циљу осавремењавања земље. Створио је модерну армију и снажну флоту, основао Академију наука, покренуо прве новине, реформисао календар и азбуку, помагао развој трговине, индустрије и привреде. Реорганизовао је државну управу и увео нову административну поделу Русије на губерније. Спровео је опсежне црквене, културне и образовне реформе.  Ојачао је међународну улогу Русије. На ушћу Неве 1703. подигао је нову престоницу Санкт Петербург.

О владавини Петра Великог постоје различита мишљења историчара, али су сви сагласни у томе да је Петрова епоха била једна од најважнијих у историји Русије, а да је сам Петар начинио изузетне подухвате у многим сферама друштвеног живота Русије.

 

ЕПОХА ПЕТРА ВЕЛИКОГ И РУСИФИКАЦИЈА СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ, КЊИЖЕВНОСТИ И СРПСКЕ ЦРКВЕ

 Узајамне културне и књижевне везе Срба и Руса, засноване још у доба првих Немањића, одржаване су вековима у корист оба народа. У XIII и XIV веку оне значајно служе руском живљу под татарским ропством, док од средине XV века, после пада Деспотовине (1459) и укидања Пећке патријаршије, те везе посебно помажу угроженим Србима у Отоманској империји да очувају свој верски и национални идентитет.

Спаљивање и уништавање српских манастира и цркава и брзо пропадање и нестајање старих српских штампарија у XV, XVI и XVII в. изазвало је велику потражњу књига неопходних у богослужењу и одржању православља. Последња стара српска штампарија, штампарија Јеролима Загуровића у Венецији, престала је са радом 1638. године и од тада до треће деценије XVIII века књиге за Србе, са неким изузецима, умножавају се само преписивањем.

Пошто су били немоћни да потребу за књигама обезбеде штампањем и преписивањем, многобројни српски монаси, игумани, епископи, па чак и неки патријарси одлазе у Русију, доносећи оданде новац, разне црквене ствари и велики број црквених књига.

Велика оскудица богослужбених и богословских књига нарочито се осећала код Срба досељених 1690. у Угарску са Арсенијем  III Чарнојевићем, где им је претила опасност од покатоличења и унијаћења. Патријарх се обраћао властима у Бечу с молбом да се  оснују српске школе и штампарија, што није испуњено.

Епоха Петра I оставила је снажан траг у српској историји, јер су у то време интензивиране традиционалне руско-српске везе, које су значајно утицале на развој српске просвете и културе и на верски живот Срба.

Рускословенским и руским језиком почели су се служити први значајнији српски писци у XVIII веку, као што су Захарија Орфелин, Павле Јулина и Јован Рајић.

Као последица руског утицаја почетком друге половине XVIII века у српској писмености почиње да се користи руска грађанска ћирилица, писмо начињено реформом Петра I од 1708. до 1710. године. Прве српске књиге штампане су грађанском ћирилицом у штампарији Димитрија Теодосија у Венецији: Захарија Орфелин, Латински буквар (1766), Славеносрпски магазин, први српски и јужнословенски часопис, уредник Захарија Орфелин (1768) и др.

У истој типографији грађанском ћирилицом штампано је и Житије и славнија дела государја императора Петра Великаго самедержца всеросијскаго (два тома) Захарије Орфелина (Венеция, 1772) и илустровано издање те књиге са насловом Историја о житији и славних делах великаго государјая и императора Петра Великаго (Венеција, 1772).

ЖИТИЈЕ ПЕТРА ВЕЛИКОГ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИНА

 

Захарија Орфелин (Вуковар 1726 – Нови Сад 1785) припада кругу најистакнутијих стваралаца српске књижевности, уметности и културе XVIII века. Свестрано надарен и широко образован, био је учитељ, административац (канцелиста), калиграф, илустратор, бакрорезац, писац разних књига, песник, преводилац, издавач, коректор, филолог, уредник календара и часописа и др.

Двотомно Житије Петра Великог  Захарија Орфелина, монографија о руском цару Петру Великом и Русији, штампано на скоро чистом руском језику, сматра се најлепшом и технички најсавршенијом српском књигом XVIII века.