Велики дарови племенитих људи : „Задужбинарство код Срба 2”
О књизи „Задужбинарство код Срба 2”, Славка Вејиновића, Прометеј и Вукова задужбина 2026.
пише: Драган Богутовић
Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили: потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води, или преко баре; воду довести и начинити близу пута; усадити или накалемити воћку близу пута, гладног наранити, жедног напојити, голог одјести…
На ове речи Вука Стефановића Караџића из 1818. године подсећа Славко Вејиновић у драгоценој монографији „Задужбинартсво код Срба 2”, која се недавно појавила у другом, прерађеном и допуњеном издању, чији су издавачи Прометеј и Вукова задужбина.
Са пуно разлога се може рећи да је задужбинарство битна одлика националног бића српског народа и, можда, једна од његових најлепших врлина, истиче Вејиновић и каже:
– Почеци задужбинарства сежу дубоко у историју, до стварања српске средњовековне државе и времена славне династије Немањића. Два века континуираног развоја државе на челу са овом славном династијом, даривали су српском народу непревазиђене и непроцењиве вреднсоти у одласти културе, духовности, грађевинарства, архитектуре, фрескосликарства. Наклоност и љубав према градњи манастира-задужбина карактерише све владаре лозе Немањића. Трианести, четрнаести и петнаести век подарили су српском народу неколико манастира изузетних задужбина знаменитих српских владара, међу њима су Студеница, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Високи Дечани.
Посебан замах задужбинарства је добило између два светска рата, подаци говоре да у то време није прошла ниједна година, а да при Српској краљевској академији или Београдском универзитету нису основани задужбина или легат. Од 65 задужбина, колико их је било основано при Академији крајем тридесетих година пошлог века, 46 је основано у међуратном периоду. После Другог светског рата, напомиње Вејиновић, задужбинарство је готово замрло, јер су у револуционарном заносу тадашње власти биле уверене д нема више потребе за таквим даривањем. Задужбине су потпале под удар два закона, једног из 1945. и другог из 1960, њихова имовина је национализована и експроприсана, а неке непокретности продате или су их, пак, преузела друга лица.
Са пуно разлога се може рећи да је задужбинарство одлика националног бића српског народа и, можда једна од његових најлепших врлина
Највише задужбина код нас основано је при Српској краљевској академији, која је пред Први светски рат имала 13 задужбина и пет фондова и при пБеоградском универзитету. Међу дародавцима који су при Академији основали своје задужбине биле су угледне личности, као на пример Милан Кујунџић Абердар, песник, филозоф и политичар, Катарина Ивановић, сликарка, Лазар Арсенијевић Баталка, политичар, Нићифор Дучић, херцеговачки архимандрит, Никола Крстић, политичар и правник, академик Владан Ђорђевић.
– Велики број задужбина поседовао је и Београдски универзитет и захваљујући томе између два светска рата био један од најбогатијих у Европи. Имао је 77 задужбина и 11 фондова и његов капитал се процењивао на више од милијарду ондашњих динара. Према економским мерилима из тог времена, имовина Универзитета је била једнака, ако не и већа од имовине Нобелове фондације, истиче Вејиновић и наводи да су највећи донатори били: Лука Ћеловић Требињац, Миша Атанасијевић, Ђока Влајковић, Влајко Калинић, Милан Стевановић Смедеревац, Веселин Лучић, краљица Наталија Обреновић, Драгољуб Маринковић, Љубица М. Здравковић, Живан Гашић, Светозар Видаковић, Олга и Миодраг Л. Панић.
Међу дародавцима биле су и владарске породице: краљ Александар Карађорђевић поклонио је зграду за Студентски дом, који је то и данас, а краљ Милан Обреновић Ботаничку башту „Јевремовац”. Изузетно вредну имовину оставила је краљица Наталија Обреновић и то: 10.000 хектара шуме у општини Мајданпек и Кучево, насеље Дебели луг и рудник Влагојев камен.
Почело са Стефаном Немањом
Први велики ктитор код Срба био је несумњиво велики жупан Стефан Немања, а највећи градитељ међу Немањићима свакако је био краљ Милутин, из чије се богате ктиторске делатности издвајају: Богородица Љевишка у Призрену, Грачаница, манастир посвећен Светом Стефану у Бањској и др. У књизи Вејиновић говори о српском Атосу – Фрушкој гори, чији су манастири с временом постали сведочанство о снажним ктиторским обичајима и прегнућима у српском народу, а међу оним појединцима који су у 18. и 19. веку својим задужбинарством оставили велики печат су Теодор Тоша Апостоловић, Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић Коларац, Сима Андрејевић Игуманов, Радован Лазић, Никола Спасић, Вељко и Лазар Савић, Стеван Милосављевић. У књизи су заступљени и добротвори из 20. века: Персида Миленковић, Милан Вукићевић, Војислав Јовановић Марамбо, Драгољуб Маринковић…
Подсећајући да реч „задужбина” долази од именице „душа”, рецензент књиге др Бошко Сувајџић, за „Новости” каже:
– Не постоји комплетан и јединствен попис српских задужбина и задужбинара, па је Славко Вејиновић начинио огроман истраживачки напор ккао би на једном месту представио цео један нови свет, који представља најбољи део историје нашег народа. Ово је ретка и драгоцена књига у нашој култури. Показује како се кроз задужбинарство огледа нераскидива повезаност појединца и друштва и економска снага, културна, просветна и свеукупна духовна моћ српског народа, који је био способан да створи тако велика вредна дела. Наклоност и љубав према свом роду биле су путовође задужбинарима у прошлости, једнако као и данас.
Задужбине које су појединци и установе даривали „на ползу народа свог” аутор је представио у две целине:
– Радити мукотрпно читавог живота и стицати богатство и све то одједном и великодушно оставити свом роду, а не својим наследницима – могли су да ураде само људи дубоких патриотских осећања, стремљења и, надасве, интереса и потреба свог народа – нагласио је Вејиновић.
извор: Новости
