„СРЕЋНА ВОДА” И ЗА МЕНЕ КАО АУТОРА ЈЕ ОТКРИЋЕ: Интервју – Ненад Шапоња

Интервју водио: Д. Богутовић

Приликом недавног изјашњавања чланова Великог жирија за награду „Меша Селимович” коју „Вечерње новости” додељују за књигу године, у најужем избору нашла се и песничка књига „Срећна вода” Ненада Шапоње (1964) која је добила 12 гласова.

Присутан на књижевној сцени више од три и по деценије овај истакнути песник и есејиста, књижевни критичар и путописац објавио је низ књига за које је добио Бранкову награду, „Мирослав Мика Антић”, „Мома Димић”, „Милан Богдановић”, „Лаза Костић”.

Један од „Мешиних” критичара је приметио да у „Срећној води” певате о игри истине и привида у људском животу. Слажете ли се с тим?
– Са читаоцем се – а критичари су пре свега читаоци – тешко не сложити. Увек у критикама откривам нешто ново и радујем се том ширењу простора смисла. Иначе сам, као песник, увек на другој страни од закованих истина и „сигурних” тврдњи. Далеко сам и од филозофије која себави „истинама” и „привидима”. Књига „Срећна вода” је и за мене као аутора била откриће, пут на коме сам као читалац увек другачији. Неизмерно ми је драго када осетим код других читалаца препознавање енергије која еруптивно тече из стишаности те књигер. То је онај идеал непотрошиве књиге ка коме сам увек тежио као песник.

У овој књизи има и љубавних стихова. Да ли се и колико однос према љубави мења у овим нашим призаичним временима?
– Љубав је тако битан индикатор наше душе. А душа и душевност јесу најчешће мера и простор у коме песничке слике препознају своју најстабилнију дејственост. Неко ће рећи – може да има у поезији и овог живота видљивог, и слика његових прозаичних вреена – али ја сам сигуран да оно што је најтрајније, а тиче се оног најнеухватљивијег, наше душе, дакле, постоји далеко иза буке и беса свакодневице. То је свет који се директно опире свадневици која је јасна и предвидљива, често сасвим банална. А како пак у поезији проговорити на љубавне теме, није ствар само иснпирације, већ и пре свега дубоког језичког препознавања и артикулације. Љубавна песма мора да је увек жива, да открива себе у другом, и другог у себи, да буде трансмисија заувек могућег. При томе, знамо то добро, многа језичка средства и песничке слике су у том простору већ потрошене. Мора се доћи до нових метафора, до нових значења, мора се проширити поље смисла. Морам успоставити нови одговор са слутњама властите душе.

Примећено је да ваше песништво тражи веома пажљивог читаоца. Да ли размишљате о пријему и одјеку ваших песама?
– Када је песник изван поезије, то јест када није песник, може да размишља на такав начин. Када пише, када живи ту страну своје душе, њему је битно да дође до препознавања те своје идеалне песме. Пажња је необично битна када су нам најважније ствари у питању. Али то не знчи да је моје песме тешко читати. Један уредник из Индије ми је својевремено скренуо пажњу да су неке од тих песама лако разумљиве и дечјем узрасту. И ја мислим да неке јесу. Лично, немам проблема са комуникацијом са читаоцима – књига „Психологја гравитације” је након годину дана доживела и друго издање, критичка рецепција је необично велика за наше прилике, а нова средства комуникације омогућавају да примите и доста личних порука из којих се види да је управо та пажња и била потребна данашњем читаоцу који у ствари живи у једном времену антипажње. У временима расфокусираности, фокуираност је привилегија. Крајем прошле године, имао сам неколико читања у Пољској, где је „Психологија гравитације”, већ преведена, у Темишвару, где ме је дочекало друго издање књиге „Слатка смрт” на румунском, и на једном песничком фестивалу у Истанбулу, и свугде, и на другим језицима, комуникација са публиком је била изврсна. Имам утисак да је уптаво та инвестиција пажње у оно што се чита или слуша била кључна за улазак у суштину ствари. Дакле, пажња није отежавајућа околност, већ је награда ономе ко допре до ње.

Колико је бављење књижевном критиком утицало на ваше стваралаштво у поезији? Да ли сте или строжи према себи?
– Свакако. У критици се морате потврдити као супериоран читалац, иначе ваше тумачење вашег читања и разговора са другим уметничким делом, не би имало баш превише смисла. А ако и сами имате дар и потребу з акреацијом властитог, онда вам се отварају сасвим нови простори. Наравно, високи критеријуми, захтевају строгост која има смисла тек ако се најпре спроводи према себи. И то је можда пут да дођете до есенцијалности у поезији. Бављење другим стварима и активностима у књижевном пољу омогућује вам да то семе суштине сачувате за своју песничку слику света.

По струци сте психијатар, шта је пресудно утицало да се рано определите за књижевност?
– Као и сваки судбински пут, и пут у књижевност је последица срећних животних околности, али и велико и сасвим неизвесно искушење. Када човек открије књиге, почне да их чита, и уђе у ту врсту „света изван света” не може знати да ће постати писац. То најчешће изгледа као непотрошива могућност неостваривог идеала. Од најранијих дечјих година посећивао сам тај магични свет, а као студент медицине (а не књижевности!, што би се чинило уобичајенијим) почео сам да пишем критичке извештаје из боравка у том свету за књижевне ласописе и дневне новине, да бих у неком студентском узрасту и објавио књигу „Ђоконда или поема у 24 подсмеха” за коју сам 1990. добио последњу Бранкову награду у бившој Југославији. Рачунам да сам од тада писац. Касније сам почео и специјализацију из психијатрије, али никада у томе нисам видео неку претерану везу са мојим књигама, осим једне стручне коју сам пре десет година објавио. Од тог времена сам искључиво професионално посвећен књижевном раду.

Културни центар Војводине „Милош Црњански” на чијем сте челу протекле четири године све је присутнији у јавности. Како видите даљи пут ове институције?
– Ево сада, после скоро четири године, могу да кажем да је та институција на правом путу испуњењња свог смисла и стратешког плана. То је данас једна од важних кота култура не само оног простора који је бард наше критике Драшко Ређеп називао радо некада „Српским севером” а некада „Војводином, нашом старом”, већ и шире културне сцене наше државе. Када сам дошао на чело те куће, препознавао сам многе потенцијале и тако мало конкретно реализованог. Дана сам заиста поносан на начин на који се овде препознаје и истински афирмише наша култура. Насупрот тенденцијама „културне егзистенције”, односно склоности утапања културе у обрасце популарне културе, што је у ствари пут у нигдину за есенцијалне домете националне културе, у овој институцији дивног имена „Милош Црњански” покушавамо бити достојни велике естетеике овог нашег писца. Паралелно се крећемо креативним стазама промишљања најверднијих домена наше традиције и савремености.

Извор: Новости