Сатрепет свега што постоји : о књизи Милоша Кордића

Слике које песник „записује” својим мноштвом и разноврсношћу обликују особену поетску монографију Баније и родне Комоговине, дочараних како дечјим оком, тако и потоњим, нужно меланхоличним виђењима бесповратног изгнаника

Неко је већ запазио како Сартров наслов Биће и ништавило не оставља баш ништа изван свог тематског и проблемског оквира. Само би још Живот могао имати упоредну меру мотивског безграничја. Одлучујући се за овакав наслов своје књиге, Милош Кордић као да има на уму крилатицу Марине Цветајеве „Живот је моја специјалност”, или, како би рекао наш Александар Поповић: „Осим живота, ја немам другого заната”.

Као замишљена слика света, живот са песницима и филозофима указује се у најразличитијем светлу и значењу – по Шекспиру само као једна сенка која се креће, по Шелију као разнобојна купола, а у Бергсоновом виђењу као тане које се распрскава у делиће од којих опет настају танад. Не помињући ова Раселова подсећања, сам, пак, Кордић у белешци на крају књиге наводи дефиниције живота из пера Ајнштајна, Горког и Роберта Фроста, од којих овај последњи на закључном, привилегованом месту белешке каже: „Све што сам научио о животу може се свести на три речи: живот иде даље”.

Свестан ризичне општости насловне лексеме, Кордић и у поменутој забелешци и на више места у својим регуларно римованим катренима показује како насловна реч у његовом животном и стваралачком случају има смисао и тежину непоновљиво индивидуалног уметничког става и говора, а не, рецимо, сентециозну и уопштавалачко-рефлексивну побуду мудрословних претензија. „Цијели живот”, каже песник, „борио сам се да удахнем дубоко. Да удахнем скривени мирис прољећа или јесени, да удахнем глас шуме и њене птице, глас дјетета, срне и рзз мени одувијек драгог коња. Да удахнем и издахнем из удахнутог гласа и мириса оно што припада слици која ће моћи да се запише ријечју коју је то удахивање открило, па ми је и даровало.”

Слике које песник „записује”, уз оне поменуте, својим мноштвом и разноврсношћу обликују особену поетску монографију Баније и родне Комоговине, дочараних како дечјим оком, тако и потоњим, нужно меланхоличним виђењима бесповратног изгнаника, монографију која је, рекли бисмо, лирски пандан замашној аутобиографско-документарној књизи у два тома истог писца (Било једном на Банији, 2018, 2022). Тада и тамо беху спасене од заборава стотине имена, а сад и овде, у Животу, и безмало толико приозора, сцена, ствари, свих лица дана и године, дечјих снова, снохватица и страхобајки („поноћ-вила” и „вјештац-ђаво”), а свагда уз онеобичавање чак и оних мотивских појединости за које смо веровали да у говору поезије више немају шансу новине („табла-мјесеца”, „лимени мјесец” и „избочено мјесечево ребро”).

Макар у песничко-поетској белешци Кордић је устврдио како су песме ове збирке „историја ауторовог сна”, оне су пренасељене стварним, овостраним бићима и збивањима чак и у строфама с видиком у онострано и сакрално, као у песми „Руке Ђурђеве”: рој пчела за даљину се спрема / у оку коња цакли ми лице, / у оку квочке пјетлић дријема, / с неба крушне сипе мрвице. // ласте маја до штале слијећу, / француске липе и њима дишу, / отац на столу пали свијећу, / а руке ђурђеве копљем пишу. Тако ћемо у мотивском свеобухвату песама које доследно користе искључиво мала слова – једначећи велико и мало, завичајно и универзално, наслове безбројних локалних ствари и збитија са именима и насловима песника домаћих и страних, те фантазмагорично време Авара, Гота и Хазара с нашим новинским одјецима корејског рата и тршћанске кризе „педесетих, 20. вијека” – наћи у овој збирци на двадесетак места оправдање њеног наслова, рачунајући уз именицу живот и глагол живети у његовом непрелазном и смело коришћеном прелазном глаголском роду. У том недогледу света и времена, с његовим преломима дечје оптике у потоњим (изгнаничким) искуствима, нашли су своје место уз ране јаде и радости, кад ни глад ни сиромаштво не лишавају детињство разигране чаровитости, како знане нам сенке „из историје српске” и „љутог фолклора”, тако и актуелно „трње живота” у песниковом вилајету, где сад „све је пусто”.

Живот се, дакле, прелива преко рубова свих дефиниција, укључујући и оне три песнику најближе. Ево, најпосле, и ваљда јединог афористичног исказа из Кордићеве збирке: „није наш живот потекао од нас”. То је стих из претпоследње песме („Јабука сунца са истог стабла”, можда најведрије у овој књизи, где свака од шест строфа као да поткрепљује први стих песме („постоји нешто што људе спаја”) и онај с краја првог катрена („нису сви људи човјеку вуци”). Између и после ових тврдњи нанизано је петнаестак „доказа” од којих наводимо само неколико: „цвијет липе”, „голуб мира”, „галеб на лађи у тихој луци”, „јагоде шумске на травке низу”, „бијели свијет као завичај драг”, па све тако до „звијезда неба” што „трепте у бескрају” потврђујући, како би рекао други један песник, побратимство бића у свемиру, које „спаја” све добро и лепо у нашем животу и свету.

У преобиљу оновремених песничких оглашавања с великих нараштајних и поетичких раздаљина, тихи глас Милоша Кордића, у чијем замашном опусу с поезијом другују нефикционална сведочанства, те и неколико збирки песама за децу, остаће у слуху и трајном сећању свих „који су живјели слике и ријечи” његових песама с мотивским и афективним распоном од у лични мит узнесеног драгог и страдалног родног краја до звезда што над њим „трепте у бескрају”. тај сатрепет свега што постоји – минулог и садашњег, тренутног и вечног, личног и општег – могао би, најпосле, бити и темељ и слеме необичном и необично смелом наслову Кордићеве књиге.

пише: Славко Гордић

извор: Политика