Путоказ кроз моћно дело : Марко Паовица о „Ефемерису” Дејана Медаковића

пише: Д. Богутовић
извор: Новости

Сагледавање наше историјске, духовне и култролошке судбине у протекла два века

О капиталном мемоарском делу у пет томова „Ефемерис” Дејана Медаковића (1922–2008) Марко Паовица написао је вишеструко занимљиву студију „Промишљања оживљеног и доживљеног” (у издању новосадског Прометеја), која је 30. јуна 2026. године представљена у Вуковој задужбини.

О томовима „Ефемериса” Паовица је писао сукцесивно, у периодици, нетом након њиховог публиковања, чиме је сачувана свежина првог, доживљеног утиска, напоменуо је др Бошко Сувајџић и реко:

– Ова књига је драгоцена са најмање три разлога. Најпре, она представља путоказ кроз наративно ткиво кључне књиге Дејана Медаковића, која је обележила једно време, а као породична хроника представљала дубоко доживљено сагледавање историјске, духовне и културолошке судбине српског народа у протекла два века. Друго, она је драгоцен барометар историјских, друштвених, политичких и културолошких промена у историји српских и хрватских односа, али и огледало које нам показује сопствене недовршености и мане, али и упућује на врлине народа који је одувек био државотворан, у почелном друштвено-политичком нерву. Треће, „Ефемерис” је преломно дело хибридног жанра у чијој је основи тема историјског пораза српског грађанског слоја. „Ефемерис” је, како показује инспиративна и интелигентна, а пре свега аутору привржена књига Марка Паовице, сведок епохе, барометар страдања, од личног до националног, и путоказ за будућност. Иако у наслову алудира на трошност историјског памћења и људског трајања, овај петотомник се сваком својом темом, личношћу, догађајем бори против личног и колективног заборава.

Како је истакао издавач Зоран Колунџија, овом књигом аутор је „Ефемерис” вратио у савремени живот српске културе:

– Ова књига није само тумачење него и својевсна одбрана значаја тог дела. Од изласка првог тома „Ефемериса” 1990. прошло је 36 година, Медаковић је још тада у свом сјајном стилу враћао у дневну жижу заборављене личности и догађаје, а Паовица је пратио његов рад и на истом трагу написао књигу о томе шта се дешава када један народ почне да губи памћење. Зато је ова студија и важна, особена књижевна анализа, али је уједно и разговор са нашим културним памћењем. Кључна ауторова идеја је да је „Ефемерис” борба против владајуће истине која потискује лично сведочење.

Аутор књиге је нагласио да „Ефемерис” припада врсти отворене хибридне прозе, класичног језичког исказа, чијој примамљивости се једнако тешко одупрети, колико и будно следити све непредвидљиве ритмове њених тематских и стилских прелива.

– Та специфична заводљивост коју поседује Медаковићева, условно говорећи, мемоарска проза у првом контакту сасвим обезоружава окорелог читаоца од заната, преобраћајући сваки његов професионални наум у несвакидашње задовољство самог читања. „Ефемерис” спада, дакле, у оне ретке књиге пред чијом лепотом, занимљивошћу и луцидношћу морате најпре безусловно капитулирати, како би вам се потом обелоданиле све важне околности и литерарни читаоци тог светлог пораза.

Син великог историчара уметности Павле Медаковић је истакао како је Вукова задужбина остала на путу који је његов отац деценијама утирао. Оно што је Вук Караџић радио, Дејан је то следио на један модеран начин.

---

Српски народ

Уз подсећање да је Медаковић био председник Скупштине Вукове задужбине 17 година, Славко Вејиновић, управник Задужбине је нагласио како су незаобилазне оцене и поруке које је оставио овај велики историчар уметности, професор и академик:
– У својим беседама и наступима Дејан је стално истицао да српски народ, као мали  народ, може само преко својих несумњивих духовних вредности да очува своје националне интересе.