Простори и равнотеже : говор Ненада Шапоње на уручењу награде Меша Селимовић

Песник треба да се избори за право да користи одређене речи,
али мора да препознаје њихова најдубља значења.
Мора да их одваја од говора свакодневице и да их разликује од изричаја недостојних

Често се запитам, како препознати који је то недоглед у коме се губи равнотежа између мене и мене. Да ли у том препознавању почиње свест о песничком устројству света?

Како песма може да постане равнотежна тачка наших живота?

Нема нас, наших живота, па ни уметности, без равнотеже. Утврђивање равнотежне тачке, утврђивање је смисла, како у животу, тако и у песми.

Но, прво питање које се отвара је питање правца. Који је то простор наспрам живота? А који наспрам песме?

Увек нове генерације имају потребу за редифинисањем старог света, оног у коме делимично живе. А старије генерације, пак, често нису ни свесне да живе у другом свету од онога у коме су се родиле. Теме су, наравно, универзалне, а лични доживљај је услов за рађање уметничке слике. Иако, неке сасвим друге силе, углавном силе зла, одређују структуру света у којој живимо.

Нама, песништву склони, пак, преостаје да се боримо за лепоту, истину и правду. Зато се нове генерације и најсуровије обрачунавају са реликтима протеклог света. Желе да их избаце из равнотеже. Иако је тај свет временски протекао, ритуално убиство као да се мора потврдити. То је цена телесног живота у туђем свету. Са душом је пуно компликованије. Она одржава равнотежу нашу.

Пливање, уопште одржавање на води, једна је од метафора за сам тај живот. Одржавати се на води једноставно је, не треба ништа чинити, довољно је препознавати покрете и вибрације око себе и остваривати равнотежу. Ако бесмислено машеш рукама и ногама, произвешћеш неравнотежу, нагутати се воде и утопити. Дакле, прва лекција о пливању јесте свест о равнотежи и о непотопивости. Друга лекција се тиче процене и одлуке у каквој ћеш води да пливаш. Не смеш ићи тамо где ниси способан да одржаваш равнотежу.

Сличне лекције могу да следе и у политици, свакодневном животу, или, док хранимо властити љубавни однос. Но, вратимо се поезији. Споменуто одржавање на површини, метафора је и поезије.

Равнотежа није статична, не исходи из мировања, она је производ кроћења супротних сила, различитих енергија и често неспојивих стања. Пре свега – душе, материјалног тела и језичког симбола. Равнотежа ту није маска, она је наша друга есенција, веза између душе и света, након оне између душе и тела. А у вези између душе и света, можда најважнија је она између душе и трансмисије уметничких ентитета. Међу њима, песнику најбитнија је она што се тиче душе и језика. Кроз језик се душа најбоље слути. Тај језик је и варка ако је обичан, оглодан и бездушан, ако служи само за саобраћај тела. Најдубљи ниво језика служи за саобраћај између душа.

Песник треба да се избори за право да користи одређене речи, али мора да препознаје њихова најдубља значења. Мора да их одваја од говора свакодневице и да их разликује од изричаја недостојних. Оних недостојних језику и смислу, значењу и јасноћи. Речи морају да раде изнутра, у равнотежи између несвесног и свесног. Речи нас бране од несклоног нам слоја света.

Свет у који смо бачени, наликује позорници на којој глумимо са мање или више успеха. Наше душе седе у публици и на свој начин се мрште, звижде или аплаудирају и бивају озарене радошћу сваког дана.

Равнотежа са душом, како властитом, тако и другом, подразумева дубинско препознавање. А равнотежа између речи, што поезија јесте, мора постати и равнотежом са душом којој се обраћамо кроз те речи. Речи песме отварају тада просторе за препознавање душа.

Као што путујући мењамо властите представе о свету, тако и препознавањем душа откривамо да је свет другачији. Равнотежа је знак постојања између различитих светова. Успостављање равнотеже између душа, отварање је простора да се истински буде. Тада дајемо шансу речима да оживе. И у простору равнотеже настаје песма. Управо у оном тренутку када се прпеозна тај простор.

Лако би било рећи, равнотежа је простор у коме нема погрешних корака. Онда када се умноже простори у којима треба остварити равнотежу. Чак и видљива нам стварност, откривамо тада, није тотална, и она је слојевита. И баш као што постоји нивои тајне, постоје и нивои равнотеже.

А равнотежа јесте она права нематеријална тачка смисла песме, као и живота, усоталом. Када се довољно усложни, и постане вишедимензионална, скоро обоготворена, она ће нас повести ка музици речи.

Извор: Вечерње Новости