Прилози за историју бола – о књизи „Јасеновац и ми”

Историјски додатак „Вечерњих новости“

 

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и  броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, обратили смо се, са два питања ( Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора? ) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. На основу тога, настала је књига Јасеновац и ми, у издању новосадског „Прометеја“. У историјском додатку „Новости“ текстови аутора су скраћени и приређени ( Владимир Димитријевић )

 

 НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: УГЛЕДАЈМО СЕ НА ДРУГЕ НАРОДЕ КАД ПАМТИМО СВОЈА СТРАДАЊА              

Јасеновац је симбол нашег страдања. Како сам већ пре споменуо, титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Брод на Дрини, Ливно… Листа оваквих места српске голготе јесте, на жалост, дуга, засташујућа, непрегледна.

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану. Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

 

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ КАО УПОЗОРЕЊЕ

У српском историјском памћењу Јасеновац је опомена садашњим и будућим нараштајима да је српски народ на сталном нишану до истребљења (то и јесте смисао појма геноцид). Али не зато што је некоме из баналних разлога антипатичан, нити из разлога који би се још горљивијим самопорицањем и посвећенијим самопонижавањем икада дали изгладити. То је зато што је управо он, а не варвари који му држе морална предавања, носилац универзалних вредности, укорењених у Православљу и утканих у дубинску психу и културу Срба. Јасеновац је симболичко и трагичко упозорење поколењима да су Срби нациљани не због нечега што чине, него због онога што јесу. И да се то односи на свакога од њих, без обзира на појединачне ставове и опортунистичке компромисе, или на личну блискост или удаљеност од узвишених вредности које обликују саборни, метафизички лик српског народа.

 

ДРАГИША БОЈОВИЋ: ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ БОЛА

Несумњиво је да припадамо народу који не негује културу сећања, што је добрим делом производ историјских дисконтинуитета у којима смо се често одрицали имена, идентитета, сећања. И садашње политичке елите грчевито се боре и својски су предане одрицању прошлости, без обзира шта је садржај те прошлости: историја радости или историја бола. Мало је народа који имају такву историју бола какву имају Срби. У њој кључно место заузима Јасеновац, симбол космичке трагедије, место тријумфа зла, дворана јаука, поднебесје туге, земља опрана крвљу мученика. Према таквом Јасеновцу треба изграђивати пијетет у коме неће бити места за мржњу према злочинцима, јер свака нова мржња узима нешто од трагике којој се ништа не сме одузети. Она мора бити сачувана, бити део свеукупног памћења, које не чини само историја бола већ и историја радости. Без обзира колико парадоксално звучало, трагедија Јасеновца нас чини узвишеним јер нисмо припадали злочинцима већ мноштву мученика. То, истовремено, треба да буде императив да се никада више не дозволи овакав злочин над Србима. Предуслов за то је неговање сећања кроз загрљај садашњости и прошлости, кроз живи поглед у очи које су остале без погледа.

 

        МИЛАН РУЖИЋ: ПОСЛЕ КОЛИКО ЗЛОЧИНА СЕ ПОСТАЈЕ УБИЦА?  

Имамо угледне историчаре који тврде да је број убијених Срба у Јасеновцу 700.000, а и горепоменутог Гидеона Грајфа који је после тврдње да би тај број могао доћи и до 1.400.000 убијених Срба добио претње смрћу, што сигурно говори да је на добром трагу. Са друге стране, Хрвати тврде да број убијених Срба достиже највише 40.000, али су спремни лицитирати када иза њих стану и остали саучесници из Другог светског рата. Жао ми је неколицине Срба који живе у Хрватској, јер морају учити трпети ову фалсификовану историју у којој их убеђују да су Срби сами себе са свог бившег огњишта протерали, а затим и заклали.
Иначе, ми смо врло попустљиви у тумачењу тих бројева, јер смо у Титово време похађали школе у којима су нам предавања о вери држали неверници, о милосрђу убице, о толеранцији прогонитељи, о поштењу лопови и о невиности кривци.
Није се још српска крв честито ни осушила на камама, Сава још увек није однела све лешеве, нити је сво српско месо састругано са зидова Циглане, а већ су почели да нас убеђују да нисмо у праву што се тиче нашег страдања.
Не треба нама нико из Хрватске да броји жртве, јер да су бројали док су убијали, схватили би да је превише. Сви су сад упослени да смање тај наш несрећан број још несрећније браће и сестара, који су дивљачки убијани у Јасеновцу, јер им је стало да тај број буде што минималнији. То је велика глупост, јер колико то уопште Срба неко треба да убије да би се сматрао убицом?

 

ПРОТОЈЕРЕЈ – СТАВРОФОР ДР СТОЈИЉКО Н. КАЈЕВИЋ: САМО ЖРТВЕ МОГУ ДА ОПРОСТЕ

Чак ни тачан број није толико битан када неко коље једно или неколико деце. Зна се да су усташе и њихови безбожни фрари клали све што су могли. Трагедија је што такозвани цивилизовани Запад покушава да грозну истину о злоделима усташа-Хрвата или избрише или смањи што више може. Не може Католичка црква да буде хришћанска установа док не осуди, јасно и гласно усташки-католички злочин, и изјави искрено покајање и затражи молитве за помиловање. Али, нико од нас, па ни блаженоупокојени патријарх Павле, не може да опрости зло усташа до само они којима је зло учињено, како каже Достојевски. То значи да само на Страшном суду васкрсли мученици могу да опросте злочинцима.

 

ЗОРАН КОЛУНЏИЈА: ДА ЛИ ЈЕ ЈАСЕНОВАЦ БИО ТАБУ ТЕМА? 

Каже господин Голдштајн да „Јасеновац никад није био табу тема“?! Потом даје податак да је објављено укупно око 2.500 књига и мемоарских записа и студијских чланака и 108 зборника докумената. Једноставном претрагом на библиотечком систему види се да Војноисторијски институт и Војни архив, кључне државне институције НИСУ НИКАД објавиле књигу о Јасеновцу, а код њих је најважнија грађа. У поговору свог тротомног дела Антун Милетић каже: „Моје књиге су плод приватне иницијативе, а рађене су из пијетета према стостинама хиљада невиних жртава које су усташе побиле на најзверскији начин.“ Ето, најпотпуније дело објављено је „приватном иницијативом“! Нико није забранио Милетићу и Народној књизи да га објаве, по томе ово није била табу тема, али за оне који су водили државу богме – била је!
Записници комисија за утврђивање ратних злочина 1941-1944 на територији даншње Војводине, а вероватно и сви остали у послератној Југославији, били су под ембаргом 50 година. Управо смо пре неки дан (Архив Војводине и Прометеј) објавили две књиге које су објављене 1946. и одмах по изласку повучене и уништене, а радило се о попису злочина на територији Бачке и Барање и Срема. Ембарго на поменуту грађу скинут је 1995. али она се већ 15 година, до 2020. , објављује искључиво личном иницијативом. Толико о непостојећем табуу.
Додајмо још да о нашој бризи према жртвама у ратовима довољно говори чињеница да смо после 101 године тек  лане дочекали Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату : архивска грађа Војног архива у издању Медија центра Одбрана.

Цео чланак можете прочитати овде.