Од позорнице до поезије – о новој збирци песама Неђа Османа

 

Након десетљећа посвећених позоришту, филму и ромској култури, глумац и пјесник Неђо Осман објавио је нову збирку поезије симболичног наслова Зелено је зелено је црвено је, у издању новосадске издавачке куће Прометеј. Књига је већ представљена на неколико догађаја у Србији, од Стеријиног позорја до Центра за културну деконтаминацију и Ромске куће културе у Београду, а за самог аутора њено објављивање представља тренутак посебне особне и уметничке радости.

Неђо Осман, рођен у Скопљу, припада генерацији ромских уметника чији је животни и стваралачки пут обележен позориштем, миграцијом и вишеструким културним припадностима. Своју глумачку каријеру започео је у знаменитом ромском театру Пралипе у Скопљу, након чега је студирао на Академији за филм и позориште у Новом Саду у класи Радета Шербеџије. Наступао је у Народном позоришту КПГТ у Суботици, да би почетком 1990-их, заједно с Театром Пралипе, стигао у Немачку. Од средине деведесетих ради у Kölnu, гд‌е заједно са животном и уметничком партнерицом, редатељицом и кореографкињом Надом Кокотовић, води Театар ТКО.

Иако га публика понајпре познаје као глумца, Осман већ десетљећима пише поезију. Његове песме објављиване су у Немачкој, Турској, Хрватској, Босни и Херцеговини и Северној Македонији. Пише их на неколико језика – српском, ромском и македонском, а многе су преведене и на немачки језик. Но за Османа поезија није тек паралелни уметнички израз, него простор унутарњег трагања. Поезија ме научила да мислим дубље, она данас може бити врхунац мишљења, посебно у овим временима, кад се живот мери брзим одговорима, закључцима, мислима и олаким тумачењима, каже Осман у поводу изласка збирке, додајући да поезија враћа спорост и пажњу, враћа унутрашње слушање.

Управо та спорост и унутарње слушање снажно обележавају збирку Зелено је зелено је црвено је. Наслов, готово ритуално поновљен, носи слојевиту симболику коју аутор сам тумачи кроз мотиве природе, слободе, љубави и страсти: Све је зелено ко слобода, мир и лепота, све је црвено ко крв, страст и љубав.

Но Османова поезија не остаје затворена у интимном простору емоције. Како је у предговору збирке написао хрватски академик и књижевни критичар Тонко Мароевић, Осман истодобно проговара из властитог искуства и у име људи махом потиснутих на руб друштва (често понижених и прогањаних), при чему његова збирка постаје израз колективног осјећања, гд‌је се мијешају тонови страха и патње с исказима среће и задовољства. Мароевић истиче да је Османова поезија истодобно лирска и ангажирана, обиљежена понављањима, ритмовима и снажним симболима, али и искуством ромског идентитета који не остаје затворен у властитој заједници, него постаје место препознавања туђих боли и друштвених неправди. Позиција Рома, освјештење специфичног идентитета, не пријечи аутора да се препозна и у другима, записао је Мароевић.

Сличан тон проналази и књижевник Бора Ћосић који Османа описује као „ромског носталгичара” и лирика заокупљеног општом драмом човекове судбине, његова живота, љубави и смрти. Посебно се осврће на љубавне пјесме које види као њежне, готово трубадурске, али истодобно дубоко једноставне у изразу. Неђо Осман је песник природе, пасторала, закључује Ћосић.

За ромску књижевност и уметност ова збирка носи додатну тежину. Осман не говори само о себи, него отвара питање како ромски уметници данас приповедају о властитим искуствима, како стварају простор за сећање, љубав и идентитет, али и како поезија може постати место заједничког промишљања будућности. Сам аутор то сажима речима да Роми морају кроз сопствену тишину пронаћи унутрашње слушање и стићи до унутрашње емоције да би могли протумачити и наћи праве истинске одговоре на оно што често годинама понављају – солидарност, јединство и будућност.

извор: Phralipen