Женски животи у Пољској

Владислава Гордић Петковић о роману Зите Руцке, „Кратак ватрени окршај“ у преводу Милице Маркић

Јзички чин и замишљени свет пољске песникиње и романсијерке Зите Руцке ври од поезије и јеткости, заноса и ироније, тешких сећања и крхке наде. Она махнито укршта временске и просторне равни како би кадрирала мучне и мрачне тренутке у матрилинеарном вртлогу међугенерацијског неповерења и чежње за блискошћу.

Мајке и ћерке се тешко разумеју али пркосно подносе раздвојеност, увреде и отуђеност.Јунакиња „Кратког ватреног окршаја“ Рома Домбровска је песникиња, и њена животна историја сва је у врцавим метафорама и колапсима комуникације. „Потомке прекуцавам преко предака“, каже она; „почивше преписујем, ревитализујем.“

Њена исповест, просејана у фрагменте, открива пркос и страх: као студенткиња полонистике без довољно „бодова за порекло“ (радничко и сељачко), отпатиће и преболети романисту Пјотра-Пјера: он је „камичак што зафијукне“ и „звекне те по глави“, после ког „више никад не седиш леђима окренут прозору“.

Језичке бравуре Ромине често су ситуационе и контекстуалне: опаска „љубав је красан капут с подераном поставом“ уследи пошто маслац с прстију обрише о капут мајке тог уображеног градског дечка.Бразде, боре и флеке, ментална и емотивна корозија, брачни лом, губитак мајке и растанак од ћерке неће смирити вихор енергије у Роми.

Конфликти и забуне прођу, памти се само царска аутоиронија: „Седим у сали овде и сада, ово су ваљда Срамнице вишне или Срамнице низне, и смело булазним о императиву записивања свакидашњице“.

Извор: nova.rs