Жене и Велики рат у Србији

8. МАРТ – ДАН ЖЕНА

8. март 1908.

У читавом свету се 8. марта обележава Међународни дан жена као подсетник на женску борбу за економску, политичку и социјалну равноправност. Осмог марта 1908. године одржале су се демонстрације америчких радница у Чикагу, али је и на њујоршке улице изашло више од 15.000 жена, марширајући за краће радно време, боље плате,  и право гласа. Годину дана касније, Социјалистичка партија Америке прогласила је први Национални дан жена. На иницијативу Кларе Цеткин, дан жена је на међународном нивоу први пут обележен 1911. године у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској.

Жене и рат

Велики ратови увек најснажније дотакну мале људе. Очеве породица постављене у прве борбене линије, тек пунолетне младиће поређане у ратним редовима, студенте, нежење, интелектуалце и сељане – све их смештају у један кош и једну немилу судбину. Када помислимо на жртве ратова, увек нас највише заболи слика мајки које чекају своје синове не знајући да ли ће се они икада вратити; супруга које с децом жељно ишчекују долазак својих мужева; сестара и пријатељица које неуморно пишу својој браћи и друговима на бојном пољу. Место жене у сећању на ратове често се, зато, сводило на личност која чека – сина, мужа, брата и пријатеља.

Међутим, истина је неретко умела да буде далеко од тога. Нажалост, рат увек асоцира на оружје, борбу, бојне редове и брзу смрт на пољу, али рат је увек био много више од тога. Он се водио на многобројним пољима – бојним, домаћим, здравственим, политичким и бројним другим. И на готово свим тим пољима, одувек је било жена. Обучавале су се у војсци, лечиле су у болницама, кувале су у касарнама, ратовале су у првим борбеним линијама. Али, попут многих имена изгубљених у ратовима, и њихова су остала тек понегде записана и запамћена.

У женском ратном херојству, ипак, не треба правити велике разлике између оних које су чекале и оних које су одлазиле. Признати херојство снажној болничарки или издржљивој ратници и више је него важно, али остала је и друга страна улоге жена у рату. То су жене непримећене као посебне личности, већ само као оне које чекају. Гледајући на историју анахроно, често нам се учини да останак код куће женама није представљао велики проблем. Међутим, истина је ипак другачија.

Домаћинства некада нису била ни налик данашњим. Већину тешких послова који су нама данас незамисливи, пре једва једног века, радио је мушкарац. Жена која је остајала без свог мушкарца није остајала само без љубави и бриге, остајала је без огрева за зиму, без пооране њиве, без свежег меса и безбедног дворишта, без помоћи с децом и заштите на имању. Брига о домаћинству пре стотину година, сама, са децом, без мушке снаге и подршке, у константном страху хоће ли се њен муж, њен син икада вратити, био је својеврстан чин херојства. О тим хероинама је, међутим, далеко мање писано.

Но, док опширнија студија не буде написана о овом неиспитаном феномену и засебним мукама ових жена, важно је осврнути се и на оне које су својом крвљу оставиле трага на ток рата за који су се неретко и жртвовале.

Жене у Србији током Великог рата

Голубовић, В, Павловић, П, Пешић, Н, Милунка Савић: Витез Карађорђеве звезде и Легије части

„Жене Србије у Великом рату достојно су показале своје родољубље и хероизам. „Оне су се налазиле у паклу ратишта и с пушком у руци јуришале на непријатеља, лечиле и неговале рањенике и болесне, пркосиле непријатељу где год су то могле, чувале нејач, храниле породицу и молиле се богу за спас Србије и својих најближих. Одважне српске жене – мајке – и кћери очувале су кућни праг и породицу, сачувале иметак за наставак живота када се ратници врате са бојишта. Биле су и остале темељ сваког  омаћинства”.4 Какво је јуначко срце куцало у тим нежним женским грудима казују многобројни ратни примери који су остали забележени као завет млађим поколењима да се напајају  патриотизмом и хероизмом. Са српским женама, на ратишту, у болницама и ратним санитетима, за спас српског народа, свој живот неустрашиво су жртвовале и жене из  Русије, Француске, Енглеске, Шкотске, САД, Канаде, Грчке. /…/ О многим женама, учесницама балканских и Првог светског рата, нису остала документа, нема записа ни трагова. Поједина имена забележена су на основу сећања. Нека наведена имена буду помен-споменар и за све оне на које је време учинило заборав.“

Милунка Савић, витез Карађорђеве звезде и Легије части

Рођена, по јулијанском календару, на Видовдан 1892. године, а умрла (по грегоријанском календару) 5. октобра 1973, Милунка Савић била је мајка, борац и војник, ратни добровољац Војске Србије у балканским ратовима и Великом рату. Рањавана девет пута, прешла је са српским војницима и народом преко Албаније. Рат је окончала као жена са највише одликовања у историји ратовања. После рата остала је велики хуманиста – усвајала је и школовала туђу децу, као патриоткиња која је несебично волела своју отаџбину.

Ступивши у добровољце још на почетку Балканских ратова, делила је судбину Војске Србије, добијала одликовања и из рата изашла са чином наредника. На
ратишту је провела седам дугих година, као део познатог Гвозденог пука „Књаз Михаило“, али и Сремског добровољачког одреда у легендарној одбрани Београда 1915.
године. После албанске голготе, пребачена је на лечење у Бизерту (Тунис), да би по повратку тешком муком преживела бродолом и ступила на Солунски фронт.

Десет година након рата, Милунка Савић развела се од мужа, те заједничку ћеркицу и још троје деце самостално школовала, радила као чистачица и помагала школовање још тридесет четворо деце. Почетком тридесетих година, добила је добровољачку земљу у дан. селу Степановићево крај Новог сада. Међутим, тај посед оставила је сестри и отишла у Београд. Тек је после службе у Другом светском рату као болничарка успела да се пензионише, те настави свој скромни и повучени живот. За време градоначелника Б. Пешића 1971. године, добила је стан у насељу Браће Јерковић у ком је убрзо и преминула.

Наталија Бјелајац (рођено Антонија Јаворник)

Рођена у Марибору 13. маја 1983. године, Антонија Јаворник се након завршене школе преселила у Крагујевац, где је службовао њен стриц Мартин у једанаестом пешадијском пуку „Карађорђе“. На почетку Првог балканског рата, Антонија је променила име у Наталија Бјелајац, и пријавила се као добровољац, те учествовала у оба балканска рата – у првом као болничарка, а у другом као ратница. Истакла се понајвише у бици код села Дренка и коте 550, надомак Куманова. За показану храброст била је одликована Медаљом за храброст Милоша Обилића. У Првом светском рату учествовала је у борбама у околни Шапца и била одликована још једном Медаљом Милош Обилић. Поред тога, учествовала је у одбрани Београда и са српском војском се повукла преко Албаније, да би на Солунском фронту потом учествовала у бици на Кајмакчалану и ослобођењу Битоља. Одликована је за свог живота укупно дванаест пута.

Софија Јовановић

Софија Јовановић рођена је 26. јануара 1896. године у Београду, као осмо и најмлађе женско дете Христине и Антонија Јовановића. Ако је веровати предању, када јој је отац умирао запамтила је добро његове речи – да му је највећа жалост то што нема сина, јунака, да брани земљу од Турака. Софија се, онда, пријавила Народној одбрани 1912. године, вођена жељом да помогне у ослобођењу државе. Прву обуку имала је у Прокупљу, где је добровољце-четнике обучавао Воја Танкосић. Учествовала је у Кумановској бици и Брегалничкој бици, добивши Споменицу за ослобођено Косово и Медаљу за храброст Милош Обилић.

У Првом светском рату истакла се при одбрани Београда у саставу Сремског добровољачког одреда, прешавши чамцем на леву обалу Саве и на аустријској караули истакнувши српску заставу. Међутим, последице рањавања ноге 25. августа пратиће је током целог живота – после рата проглашена је за ратног војног инвалида V групе са 70% неспособности. Она је, са таквом повредом, преживела и читаву голготу повлачења преко Албаније, те наставила лечење у Бизерти. У периоду од 1912. до 1918. године одликована је десет пута. Повукавши се из јавног живота после рата, преминула је у 84. години живота и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Василија Вукотић

Рођена 1897. године у Црној Гори као ћерка Милице и Јанка Вукотића, након завршене основне школе и Руског института на Цетињу, млада Василија Вукотић постала је добровољна болничарка Првог балканског рата (у болници на Цетињу коју је њена мајка основала). За време Првог светског рата нашла се у пратњи свог оца, који је командовао
Санџачком војском Краљеивне Црне Горе. Милица је шифровала и дешидровала депеше о кретању српских трупа, те постала ордонанс-официр команданта Санџачке војске, која је  у Мојковачкој бици успешно зауставила аустроугарску офанзиву и омогућила повлачење спрске војске преко делова Краљеивне Црне Горе. Након победе, уследиле су борбе за Беране. За сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана, Врховна црногорска команда послала је више телеграфских похвала команданту Санџачке војске – сердару Јанку Вукотићу.

Жене ван бојног поља

Не треба, међутим, занемарити ни оне које се нису нашле на линијама фронта, већ на важним местима иза њих – не само Српкиње, већ и многе странкиње које су својом вољом похитале за Србију не би ли помогле балканским ратницима пред великим мукама које су их са свих страна нападале. Многе од њих остале су и ауторке важних аутобиографских  дела које данас служе историји и традицији. Треба, зато, поменути Флору Сендс – Шкотланђанку која је тешком муком успела да стигне у Србију, запосли се као болничарка и до  краја рата доспе до самог официрског чина; Дороти Мини Њухол, ауторку Дневника енглеске болничарке у Србији, чланицу Треће јединице српског потпорног фонда; Изабел Емзли Хатон, чланицу јединице Болнице Шкотских жена, касније шефицу исте болнице и великог заљубљеника у српску културу.

Овом списку недостају стотине и стотине имена, попут Драгиње Бабић, Мирке Грујић, Анке Ђуровић, Катарине Јовановић, Мејбел Грујић, Розали Слотер Мортон, Агнес Бенет, Мејбел Дирмер, Елси Инглис, Леди Лејле Пеџет и многих других.

 

Литература:

• Дамјановић, Р, Странкиње о српском војнику у првом светском рату, Нови Сад: Прометеј, 2019.
• Голубовић, В, Павловић, П, Пешић, Н, Милунка Савић: Витез Карађорђеве звезде и Легије части, Нови Сад: Прометеј, 2023.
• Жикић, М, Жене у страним медицинским мисијама на српским ратиштима 1912-1918, Нови Сад: Прометеј, 202.
• Њухол, Д, Дневник енглеске болничарке у Србији, Нови Сад: Прометеј, 2023.
• Емзли Хатон, Е, Са женском јединицом у Србији, Солуну и Севастопољу, Нови Сад: Прометеј, 2018.
• Сендс, Ф, Енглескиња у српској војсци, Нови Сад: Прометеј, 2023.

Ауторка текста: Мина Ристовић