Жене о српском војнику

Још једно поље на којем су жене оставиле неповратног трага јесу писане речи – не само о бојним подвизима, лечењима и ратним данима, већ о својим утисцима, жељама и надањима током рата. Речи које данас читаоцима пружају верну и живописну слику ондашњих тешких дана, војника, мука и недаћа. Нежне женске речи записане на хартији током ратних година остале су као сећање на дух српског војника Великог рата.

Прочитајте одломке из књиге Ратомира Дамјановића Странкиње о српском војнику у првом светском рату:

Катарина Клара Штурценгер, Преко бојишта, 25. до 27. децембра 1917.

„Да, народ који се тако бори за своја најдрагоценија добра, за своје огњиште и своју отаџбину, заслужује да их сачува. Остала сам у чврстом убеђењу да тај народ неће бити побеђен. У Београд с ам стигла после поноћи, и док сам пролазила улицама, пустим али борбом повраћеним, осећање захвалности испуњавало ми је срце: Хвала Богу што је тако било.“

Госпођа Стобарт, Преко планина

„Срби које сам упознала током првих шест месеци оставили су на мене снажан тисак. Заљубљеници у поезију и лепе уметности, интелигентни и маштовити, подложни новим идејама, топлог срца, весели, сјајног смисла за хумор, храбри као војници, куражни као цивили, пуни размевања за оно што им је на располагању, а увек теже нечем вишем, даљем: како да не побуде саосећање? Овој се балканској нацији, нашем најмлађем савезнику, најрадије сме поверити културни напредак на Блиском Истоку. У ово сам била убеђена кад су тријумфовали, но у ово још више верујем сада, у доба њиховог страдања.“

Сестра Флора Скот

„Један јадник с гангреном у стопалима и потпуно неспособан да се покрене с постеље, давао ми је сваког јутра по једно топло, свеже јаје. Нисмо могли да схватимо откуда му јаја. Једног дана доктор је дошао да погледа тог јадног човека, и када су подигли покривач, видели су да у кревету лежи кокошка! Његов извор свежих јаја! Никоме се није чинило чудно што кокошка носи јаја у кревету!“

Катарина Клара Штурценгер, Хвала Богу!

„Београд, лепи Београд је спасен, враћен својој земљи! Моћ аустријске војске је слмљена! /…/ Какав успех за малу српску војску! Да, дешавају се још чуда. Пред својим чудом цела српска нација склапа руке, и из свег срца кличе „Хвала Богу! Хвала Богу!“ Цео народ, краљ, краљевић сједињују се у својој захвалности. Никад једна победа није прослављана тако усрдно, тако интимно.“

Леди Изабел Хатон, Тамо далеко

„Најлепше дане свога млађаног живота провела сам у Србији. Део себе оставила сам у Србији. Део Србије живи са мном у Лондону. /…/

Чим се Србин опорави, он пева и игра. То је било у његовој природи, саставни део његовог живота, као што је била природна ствар обрађивати земљу. Њихова омиљена песма била је Тамо далеко. Песма говори о томе како су напустили своју земљу и изражава чежњу за кућом. Неке од нас жена певале су заједно са војницима, и кроз ту песму с многобројним стиховима заволела сам тај лепи језик. /…/

Српски војници, чимс амо мало прездраве, тражили су да се врате на фронт, јер ће тако бити ближе Србији. Када нису били на служби, српски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом.“

Жене су у рату биле много тога, само не „његова позадина“. На фронту су биле ратнице, лекарке, интелигенција, превознице, и официрке; ван фронта биле су раднице у фабрикама (ратним и регуларним), привреднице како би прехраниле своје породице; видарке како би лечиле своје укућане; учитељице како би образовале своју децу; очеви и мајке  истовремено, и апсолутни ауторитети куће.

Ауторка текста: Мина Ристовић