Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Кратко писмо за дуги растанак

                                                                       Петер Хандке

 

 

Сјећања на дјетињство увијек пролазе један процес кристализације. О њему је писао Стендал у вези са темом љубави – у својој истоименој књизи О Љубави. На који је начин Стендал засновао своју концепцију кристализације? Наиме, Стендал је писао о процесу који пролази једна гранчица након што је неко убаци у рудник соли. Временом та гранчица добије један слој кристала на својој површини. Управо такву кристализацију пролази онај ко се заљуби. Он предмет своје љубави (неку дјевојку, даму), не види онаквом каква она јесте, него је она за њега прекривена кристалима.

Она је прошла процес идентичан оној гранчици у руднику соли. Управо би се то могло рећи и за однос естетике и сјећања. У нашој свијести сјећања након одређеног времена доживе један процес преображавања, један процес кристализације. Тако да су сјећања на дјетињство обично обојена неким необичним бојама, тоновима које је више нанијело Вријеме, него што су ти тонови постојали унутар тих сјећања у времену када су она настала. Вријеме увијек само по себи нанесе неке сасвим нове боје. Вријеме је један прави сликар, који слика на своју руку, увијек се умијеша у менталне слике, сјећања на дјетињство, која носимо у себи, која чувамо, штитимо, кријемо као наше највеће благо. Управо је због тога велики дио књижевности која евоцира слике из дјетињства обојена једном специфичном носталгијом, испуњена је једном прелијепом, необичном естетиком.

Управо ту врсту естетике желим истаћи кроз: Пјесму о дјетињству Петера Хандкеа. То је један низ слика, који је кодиран језиком, који је за те слике постао непробојни оклоп. Слика је сакривена у ораховој љусци језика. Морамо пажљиво прићи тим сликама, не смијемо орахову љуску разбити каменом, јер би могао бити згњечен садржај. Морамо знати прави начин како да отворимо ту орахову љуску језика. На тај начин такве слике неометано ускрсавају у свијести читатеља, ако је барем нешто приближно у себи сачувао из свога дјетињства, а сви смо понешто сачували.

Читава ова пјесма је испуњена неком горчином због времена које одлази у неповрат. Баш као и лишће дивљег кестена, које се одупире јесењем вјетру, који са собом носи мирисе краја. То је једно усамљено лутање испод кестенових стабала, док хладни вјетрови јесени носе у вртлогу лишће испред дјечакових ципела. Заиста, то су слике које на овај или онај начин сви носимо из дјетињства, прве слике кружења природе, смјене годишњих доба, кружења облака на небу, јесењих кишних капи на мокрој улици, и првих вјетрова који пјевају на промрзлом уху тужну пјесму јесени, и дугих зимских дана, који се спремају и који су на помолу. А преживјети зиму, увијек је једна пустоловина, окована ледом на прозорима, сметовима снијега на улазним вратима, гдје се налазе једне усамљене дјечије чизме.

Чудно је како то један низ знакова може посједовати. Али може, то може само магијски језик, који је у мрежу симбола ухватио саму тајну живота, тајну једног бујног унутрашњег свијета. То је могуће, али само у посебној књижевности, каква је она коју је стварао Петер Хандке. То је једно лутање самотним стазама једног дјетињства, једним вртом у којем су нанизане слике једног живота. Све је виђено очима које су свјеже, које су тек почеле да примају стваран Свијет око себе. У том смислу мозаик се склапа у лирски низ, са разгледницама предјела из дјетињства.

То је један магијски простор у којем се прожимају свјетови Фантазије и свјетови Реалности. У тим пејзажима дјетињства дјечак трага за творевинама своје маште. Врло је тешко у овој Хандкеовој пјесми разлучити шта је један свијет Фантазије, а шта припада стварном свијету, јер дјечија митологија не познаје разлике између наведених категорија. А сама човјекова унутрашњост, а поготово у тим дјечијим, раним данима, напаја се на непресушним врелима Фантазије, јер је управо у тој Фантазији рођен сам Свијет. Неко болно маштовит у својој је машти креирао овај Свијет, јер Свијет од те Фантазије живи, он се њоме напаја. А природа на Земљи јесте самоодржива, али кроз једно међусобно прождирање, кроз један крвави игроказ.

Међутим, то је само вањско рјешење. Фантазија, све те креације Маште, једина је и истинска храна човјековог унутрашњег Свијета. Заиста један занимљив поступак превођења Свемира у један Свемир дјечије маште, који је бескрајан као тај истински Свемир. Све је то доказ да је бескрај Свемира присутан у одразима унутрашњих огледала. Баш као што је бескрајан тај вањски вакуум Свемира, састављен од бескрајне игре и прожимања материје и енергије, времена и простора, тако постоји и један унутрашњи упоредни универзум, којег ми поистовјећујемо с Богом. Он је Невидиљив, односно видљив је само за оне очи које су спремне да све то виде.
Хандкеова песма намеће испитивање реалности кроз једно трагање за идентитетом, за раним сјећањима једног живота.

Пјесма о дјетињству је један органски сплет рефлексија на дјетињство, једно горко, али истовремено и прелијепо дјетињство, која је проткана чистом поезијом, и која не оставља простора за било какве претјерано опширне коментаре, већ захтјева потпуно препуштање тој раскошној музици – од које је сачињена ова пјесма.

Марко Рагуж

Цео текст можете прочитати на: Радио Горњи град