Зашто пливање у мору заиста пружа нов поглед на свет

За Дебру Леви, књижевницу јужноафричког порекла, познату по награђиваним романима „Вруће млеко“ и „Ка кући пливајући“, не постоји ништа што би се могло упоредити с ужитком скока у море.

Где год да путујем како бих радила на романима, а најрадије је то негде где ми друштво прави звук цврчака, неопходно ми је вишесатно свакодневно пливање. Ћудљиво Средоземно море са морским травама и ветровима, или пак спокојни Егеј, који морске јежеве скрива далеко од мојих стопала – све је то моја слана, вољена инспирација. Можда чак и муза.

Светлуцави Јадран код Трста носи неку тежину, док је Атлантик узбудљив, али прехладан да би се у њему уживало у лаганом пливању, иако сам имала прилику да на његовим таласима сурфујем међу пингвинима блиставих очију. Пливала сам међу медузама на свим плажама природног резервата Кабо де Гата-Нихар у Алмерији, на југу Шпаније. Током априла сам се дивила призору тог предела налик месецу, који постаје нежнији кад пролећно цвеће избије из испуцале земље.

Пливање се прелива у моје писање, отвара ми ум и све чини могућим. Кришка лубенице, шака бадема и шољица мирисне кафе мој су савршен доручак у зору, пре пливања у било ком мору.

Годинама сам путовала сама да бих писала. У својим двадесетима увек сам са собом носила преносиву писаћу машину марке Olivetti Lettera 82. Из неког разлога је њено тиркизно кућиште увек привлачило лептире и вилине коњице. Много пута сам је теглила уз стрме планинске стазе, када бих одседала у пансионима у брдима изнад Палме на Мајорки.

Поподне бих проводила спавајући под раскошним, мирисним боровима, а кад би сунце пало, брала бих кајсије и лимунове из воћњака. Америчка књижевница Гертруда Стајн је једном приликом предложила песнику Роберту Грејвсу да размисли о пресељењу на Мајорку. Рекла му је: „Овде је рај – под условом да га можеш поднети.“

Сада на путовања носим мекбук ер, који, рекла бих, више привлачи пчеле него лептире. Роман „Ка кући пливајући“ написала сам управо на тој мање романтичној машини током једног летовања на Азурној обали.

Једног јутра док сам у чудној, сивкасто-плавој води Залива анђела пливала ка хоризонту, окренула сам се и у даљини угледала ружичасту купoлу хотела „Негреско“. Упркос сунцу које ми је пекло рамена, било ми се учинило да је прекривена снегом. Био је то веома необичан тренутак, али сам онда схватила да је тај тепих снега што је прекривао све градске кровове заправо било мноштво великих белих галебова који су се одмарали на црвеним цреповима.

Реченица „Галебови су попут снежних пахуља били начичкани на крововима Нице“ нашла је своје место у тој књизи, баш као и фатална сцена завођења коју сам замислила пливајући ка обали. Одлучила сам да се та сцена одигра у хотелу „Негреско“, као и да несрећни пијаниста у хотелском бару изводи песму Eleanor Rigby.

Готово да не постоји ништа што не волим у вези с путовањима. Током пандемије недостајала ми је чак и она мучнина уочи раног јутарњег поласка. Узбуђење око пакoвања сандала, летњих хаљина и спирала против комараца увек је велико док киша испада из оловносивог британског неба. Прихватила сам чак и то да моје биљке никад више неће изгледати исто кад се коначно вратим кући да распакујем своје купаће костиме.

Извор: Condé Nast Traveler