Зашто пева птица у кавезу, или: поезија за зидом
Зашто пева птица у кавезу, или: поезија за зидом
(Марија Кртинић Вецков, Зазидана, Нови Сад: Прометеј, 2023)
Поговор Радмиле Лазић збирци песама, песничком првенцу Марије Кртинић Вецков, нуди нам једно засновано тумачење, рекавши да она „руши табуе који се везују за жену, њену друштвену улогу, и инструментализацију у српској поезији“. Свакако је у питању једно тумачење које нам збирка нуди. Но, нуди нам и мноштво других, управо јер настоји репрезентовати женскост не само демистификујући, већ и усложњавајући је као категорију.
Већ наслов нам наговештава да је поетика простора основна окосница збирке, и то осећање простора као скучености. Не одмичући много од поменутог запажања Радмиле Лазић, препознајемо тематски лук: од телесне аутономије оличене у тајни рађања (сведеној на политизовану биологију материце), преко друштвене улоге супруге у простору дома, и најзад самог питања положаја жене у канону. На том плану, израз Марије Кртинић Вецков бритак је и бескомпромисан, али не провокативан ради провокативности, већ се ради пре свега о гневном цинизму који је потекао из замора, замора испуњавања свих улога како на позорници свакодневног живота, тако и у театру историје. Мотив зазиданости не само да представља еуфемизам за утамниченост, већ указује на двоструки, лицемерни однос статуса кво према жени, који женску зазиданост представља као дело љубави. Тумачећи жену у исти мах као индивидуу, социолошку групу, али и антрополошку категорију, песникиња сасвим одступа од једнозначности и једноставности, чак и поред наизглед сведеног, полемичког израза.
Сведеност израза Марије Кртинић Вецков можемо сасвим побити узевши у обзир њену вештину да укршта традиционалну, високу културу, и ону са маргине. Даћемо примере са обе крајности ове скале: један од циклуса збирке носи наслов „Одбрана и последњи дани“ (што је наслов албума групе Идоли, али и романа Борислава Пекића), а збирку отвара, као својеврсни мото, цитат Саре Конор, филмске јунакиње. Насупрот томе, епилошка песма збирке – „Ружни снови“ – говори о Офелији, реферишући у поенти на велику Шекспирову драму; а песма под насловом „Роман“ нуди једно тумачење судбине Флоберове јунакиње, госпође Бовари. Као витменовски субјект, и лирски субјект Марије Кртинић Вецков „садржи мноштва“ у себи, макар и по цену контрадикторности. Или можда баш зарад те контрадикторности. Зазиданост се огледа у условљености, а указивањем на њу, указује се на несагледиво сложен сплет урођених, стечених, и споља наметнутих фактора који спутавају жену-субјекта.
На трагу сазнања да се у збирци Марије Кртинић Вецков не ради толико о разбијању историјских и канонских митова, већ о изградњи алтернативних простора у оквиру њих, можемо разумевање збирке подићи за још један ступањ. У митовима, схваћеним широко као целокупност канона књижевности и културе, ауторка проналази стваралачки подстицај. Ту одлику песничке збирке нарочито можемо приметити кад је реч о третману националног наслеђа у ужем смислу, као у песми „Народна“. Већ наслов указује на проблем дефинисања припадности доминантној, „народној“, култури (наравно, имплицирајући питање: шта би онда било ненародно или антинародно).
Примећујемо да ауторки није намера да одбаци историјске јунаке, колико да представи неостваривост тог етичког идеала у данашњици („баш зато што ни ти ниси/од малене Бањске“). Архетипи су нужно колективни, али колектив сада воде друга начела. Преостаје само свеопшти, а ипак чисто индивидуални усуд. Уосталом, на митолошкој равни, мотив жене зазидане у дом(у) побуђује асоцијацију и на традиционална схватања жртве, на судбину младе Гојковице из нашег епског песништва. Тај митски план збирке се, ипак, вешто укршта са модернистичком досадом тј. сплином жене у браку, какву су тематизовале Силвија Плат (чији су стихови такође мото збирке) или, код нас, Даница Марковић.
У евоцирању индивидуалног канона, песникиња тежи да рехабилитује женске личности из прошлости, схваћене као – прамајке, а тиме и преткиње. Присвајање простора алтернативности у ком је субјект зазидан(а) схватамо као проналажење оснажујућег потенцијала у Другости. Жена ствара у стању за-зиданости, завиривању иза зида, као искоришћавању креативних могућности небивања у оквиру доминантног поретка. Офелија, не Хамлет, постаје краљица бескрајног пространства, заточена у ораховој љусци.
