Wer will mich? – Ко ме жели?

пише: Љиљана Дугалић
Књижевне новине

 

У свом првенцу Били смо нико и ништа Милан Радин, Србин из румунског Баната, у четири поглавља којима претходе „Уводна реч” аутора и „Пролог” а закључују се „Епилогом” и „Поговором” аутора, изнео нам је сав чемер у коме је био, и из ког је утекао давне 1989. године. Интуитивно осећајући важност времена и живота проведеног до своје петнаесте године у Румунији а касније на Западу, записивао је текстове о догађајима који су му обележили детињство и обликовали га као човека, модерног човека који подједнако припада и домовини својих предака као и Европи и целом свету. Стицајем животних околности овај дечак, а сада зрео човек, за собом има већ неколико објављених књига а како је школован на немачком језику, на том језику је и исписао роман о коме ћемо у овом тексту промишљати, мада је могао и на десетинама других које познаје или се њима служи, нешто, и због чињенице да су се државе Европе уситниле у деценијама које су за нама, а свака нова језик којим говори преименовала по именима новонасталих држава.
Ако бисмо желели у кратким цртама да искажемо свој суд о књизи, не бисмо лако то успели да учинимо. Из више разлога. У овом роману најмање је битно како је текла нарација, композиција романа је у сасвим другом плану над интензитетом страшних догађаја у тегобним условима живота у којима је аутор започео свој живот и који је, стицајем, могло би се рећи, ипак, срећних околности, наставио да живи преживевши трећи покушај бекства из земље у којој је рођенo неколико колена његове породице.
Роман започиње подсећањем на Други светски рат и пораз фашистичке солдатеске, када се свуда будила нада… С том надом после победе савезника Милан Радин покреће дубоко потресну и тешку исповест, чија сва тежина долази од оне вечери када је његов деда Ленко, вредни паор и домаћин назван погрдним именом – кулаком, а државна безбедност нове послератне власти у Румунији протерала га са земље и из села. Не само њега, него и остале сељане из богатог западног Баната, као да су злочинци и издајници, јер нису препознавали „добре намере” комунистичке партије. Класним непријатељима се не прашта, а међу непријатељима је и сељак који жели да своју земљу сам обрађује.
Пренеражени и неспремни дочекали су хиљаде војника сабраних да ефикасно спроведу тајну Директиву 200 Министарства унутрашњих послова НР Румуније. И тако се отворила нова страница историје државе на истоку Европе а идеолошка неман наставила да прождире Човека. Да га преваспитава. Па и да га научи и навикне га да лаже и да краде, како би преживео…
Милан Радин кроз описани живот и догађаје што их је преживео и изводе из аутентичних вести и објава о „величанственим успесима” власти дате званичним саопштењима, представио нам је како су деца и људи у тим деценијама подносили обмане, док се разарао један свет и стваран други у коме није било места за људскост а Човек животарио у страху од сопствене сенке неповерљив не само према суседима, пријатељима, него и према сопственој породици. Деценије у којима је свако могао бити ангажовани или добровољни цинкарош. Најниже људске особине су подстицане а злоба се налазила у служби терора.
У овој узбудљивој и, рекли бисмо, контроверзној књизи Милана Радина, исприповедано је сведочење колико страшно, толико и драматично, али и узнемирујуће, а књига пружа прилику да стекнемо увид из прве руке у тегобу живота у тоталитарном режиму, па и да препознамо атмосферу и његове елементе у нашим животима. (Колико је све релативно! И другачије када се гледа из другог угла, с друге стране границе.)
Без сумње, памтимо и сами то време кобалтног сервиса за кафу, порцуланских сервиса за ручавање, првокласног дамаста доношених из Румуније а купљених јефтино од леја добијених за кесице зачина за јело, најлон чарапа, фармерки, цигарета западних произвођача… Није лако ни нама с ове стране да заборавимо сцене из директног преноса свргавања Николе Чаушескуа, и наде да ће народ истрајати у тој неравноправној борби где су против себе имали увежбане чланове тајне полиције. Сви као од брега одваљени у фирмираним кожним јакнама, гардероби и обући врхунског квалитета, наоружани, насупрот убогог народа исцрпљеног од чекања на слободу какву су деценијама замишљали,
ишчекивали и којој су тежили.
У тегобној и горкој исповести откривамо и како је било деци жељној чоколаде, играчака, књига и прича, деци која су жудела да упознају свет јер су осећала да му припадају и била свесна да та челична рука као немилосрдна брана стоји испречена им на путу, задржавајући их да стасавају у друштву без милости, па није необично да се и у дечијем уму рађало питање: Зашто има толико лоших људи? Та деца су била жељна свега чему се деца у детињству радују: и играчака, и игре, и слаткиша, и културе, и путовања и сусрета а живела су уз своје немоћне родитеље који, ако су остајали ван идеолошког система владања земљом, готово ништа нису могли да им приуште. Прерано сазрела у својим детињим разговорима постављала су и суштинска питања, да ли заиста има слободе тамо преко. Одговор на питања добила су падом режима Чаушескуа, расејани на свим странама света, по свим континентима. Ослобођени али, да ли и слободни?…
Без сумње, многи ће се сетити драматичних слика из Румуније које су пратиле пад злогласног режима, а потписница ових редова задржала је у сећању тренутак када је хицем из снајпера погођен посред чела познати глумац националног позоришта који је, као посвећеник и занесени уметник, журио на свој професионални задатак, на пробу. (Узгред, тиме мотивисана потписница је објавила у једној од својих књига причу „Каирос”.) Убијен је на степеницама позоришта и сада, овим романом, нама који памтимо те догађаје, Милан Радин пружа прилику да и ми сами завиримо с друге стране, тамо преко, и његовим упечатљивим приповедањем које је задржало наивност, лишено било које друге претензије сем да ово сећање дође и до људи овога времена, спознамо степен моралног, људског, цивилизацијског пада које симболизује Румунија тога времена, и ужасно мучан свакидашњи живот њених држављана, ако су одбијали да буду део тог суровог, извитопереног, болесног и неприродног режима у коме је жена дикатора са једва завршена четири разреда основне школе могла себи несметано да додели титулу доктора биолошких наука.
Како су, ипак, опстали у њему, упркос труду да као људи буду поништени. И како су развијали способности, умеће и таленте, и
како су одлучни били да покажу своје вредности, садржај је, такође, ове исповести.
Роман указује на још једну чињеницу. А то је да се отаџбина воли чак и када су сећања на њу тешка и тескобна и да што се од ње више удаљава Човек, све мање мисли о манама политичког режима а све више о лепоти самог живота као дара који се незадрживо остварује без обзира на околности. Трећим покушајем Милан Радин се с мајком докопао сањаног запада и Аустрије, али још није ни стигао да организује свој живот у тој уређеној земљи, а већ се са носталгијом сећао ђачких догодовштина, несташлука и оне слободе коју су и у тада таквој Румунији успели да освоје.
Само шеснаест дана пре мирољубиве револуције 1989, писац романа утекао је из Румуније и пробио се до тамо преко, синтагма за слободу Човека утамниченог унутар тесних зидова државе логора. Прва институција цивилизације у коју је допао домогавши се Запада била је – затвор у Грацу. Ослобођени од тираније а да ли, заиста, и слободни?…
Ова, по много чему, рекли смо, контроверзна исповест, обликована је по записима које је Радин још као дечак бележио, што им даје приметну чедност која постаје стилски квалитет. Радин је с временом текстове дописивао, дорађивао и развијао тако да се сада књига може читати као роман о одрастању, узбудљива пустоловина, Хаклбери Фин иза гвоздене завесе, Гроф Монте Кристо који се тријумфално ослобађа али и победоносно враћа у отаџбину да би знањима стеченим на Западу осмислио свој живот и себи и нама постављајући питање: има ли слободе за Човека и који су то предуслови да би Човек био
слободан, овде или тамо преко. И где је то тамо преко сада у 21. веку, када је и то преко прешло овамо, преко наших прагова, и учинило да Човек постаје странцем у сопственој држави, а тамо преко никада странцем није ни престајао да буде. Жели ли ме ко? преформулисани је назив ТВ емисије у Немачкој у којој се гледаоцима нуде кућни љубимци на усвајање.
Ко ме жели? питање је на које ова књига пружа двосмислен одговор. Такав одговор открио је и писац ове књиге. А он би гласио…
… ипак, ваљало би прочитати књигу како би се сазнао одговор на постављено питање.
И на самом крају, додајмо да је деда Ленко дочекао да му за живота врате одузету земљу. Неколико дана пре смрти.
Сасвим слободан.