Успомене на Данила Николића

пише: Михајло Пантић
часопис: Нова Зора

Николићево дело постало је део студијских програма

изучавања новије српске књижевности

Књига Лидије Николић Кутија пута радости прибира  успомене на Данила Николића, репрезентативног приповедача српске књижевности последње четвртине прошлог и прве деценије нашег века. Уколико је потребно подсетити на нека кључна својства опуса тога писца, најпре треба истаћи да је његова проза (романи, а посебно приповетке) у основи изникла из централног тока српског модернизованог реализма. Још прецизније речено, она је настајала модерним преиначењем традиционално схваћене нарације која почива на протекстуалној матрици усменог казивња, па и њу саму одликује поетички концепт непосредног говорења, сталног обраћања читаоцу, потенцијалном саговорнику. Притом је Данило Николић приповедао о људима у тачно одређеном времену и још тачније одређеном простору. Реч је, најчешће, о другој половини минулог столећа („поратно време обнове и изградње”) у Метохији и савременом животу у Београду, са спорадичним евоцирањем даље прошлости. Николић је у то и такво времепространство смештао посебан тип јунака – у исти мах склоног и романтизацији и натурализацији даље или ближе стварности, укључујући и велике историјске ломове и животе наизглед обичних, а заправо по много чему карактеристичних људи. Одређен чежњом за минулим временима и неадапританошћу на изазове који су настали у модерном добу (како у ширим социјалним, тако и у интимнијим међуљудским односима) тај тип Николићевог јунака, добијајући из књиге у књигу различита оличења, без обзира на степен сопствене друштвене (не)остварености, живи од меланхоличне успомене на Метохију, колико стварну, толико и сањану, аркадијску земљу пуноће, сјаја, младости и обиља, а уједно бива сведоком и пратиоцем промена потоњег времена у којем се и људи неумитно мењају.

Заснована на реконструкцији епизода из Николићевог живота Кутија пуна радости Лидије Николић је жанровски аберативна књига. Иако почива на проверљивој чињеничности, на веродостојним сведочењима и, пре свега тога, на дубоко личном односу (оданости и љубави) кћери према оцу, њену форму није могуће прецизно одредити, што сматрам посебном и посебно вредном особином. У исти мах је, наиме, реч о документарној прози, о сећањима, о дијалошким сценама, о анегдотским ситуацијама, о навођењу Николићевих мисли и реплика, о исказима саме ауторке али и других, такође, портретисаних људи (најчешће писаца) који су га познавали, били му пријатељи и са њиме делили књижевни и свакидашњи живот. Управо зато, због сталне измене приповедног ритма, призора и природе саме нарације, Кутија пуна радости чита се са пуном пажњом и отуда проистеклим задовољством. Тако се, реченицу по реченицу, склапа портрет једног писца чије дело због своје вредности никако не сме нити може бити заборављено, упркос сталним менама поетика, расту књижевне продукције, појави нових аутора, и, најважније, неизбежној измени начина литања и тумачења дела ближе и даље традиције којем нужно и природно прибегавају у међувремену пристигле генерације критичара. Николићево дело постало је, сасвим заслужено, и део студијских програма изучавања новије српске књижевности, о њему се пишу истраживачки радови, бране мастер и докторске дисертације. И сам сам приредио зборник посвећен његовом делу Власник трајне среће (Библиотека града Београда, 2016).

Кутија пуна радости на посебан начин богати поглед на Николићево дело и, не мање важно, на његов упечатљив, ведар, духовит, укратко – непоновљив лик који је ширио добру вољу и благонаклоност према свим својим ближњима, судрузима и сапутницима.

Не кријући осећај ишчекивања књиге Лидије Николић Кутија пуна радости који сам имао, свесрдно је препоручујем читаоцима.