Упознај ауторку: Милица Митић

Твоја збирка песама Забрањено купање у зони пограничног прелаза доноси нам стихове инспирисане Дунавом. Кад се родила ова љубав? Постоји ли неки догађај или искуство које те је посебно инспирисало да пишеш баш о Дунаву?

Стан у ком сам одрасла у Великом Градишту налази се на четвртом спрату и има велику терасу са које се некада лепо видео Дунав (сада тај поглед делимично блокира нова зграда). Бабина и дедина кућа у коју смо се преселили када сам имала дванаест година, и моја породица у њој и даље живи, налази се на сто метара од кеја. Градиште је мали град, сконцентрисан на ову реку и ми на Дунав идемо кад смо срећни, кад смо тужни, кад нам је вруће, кад нам је досадно, кад се хвалимо гостима, кад не знамо шта ћемо са собом, дакле – стално.
Када сам добила дете, направила сам паузу са послом у Београду и доста времена проводила код својих родитеља, па ми је гурање колица поред Дунава била свакодневна навика и забава. Тада сам први пут заиста почела да примећујем бродове, иако су у мом животу одувек. Опажала сам њихова имена, људе на њима и језике које говоре, завиривала сам им у кабине с кеја и мислим да сам их можда мало и нервирала. Тада сам пожелела да напишем књигу о бродовима и почела да пишем песме, које су потом постале збирка о Дунаву о којој сада говоримо.

Плаши ли те она чувена Све тече, или се у њој наслућује неко обећање?

И плаши и фасцинира, и обесхрабрује и обећава. Знам да не могу да зауставим ток, али понекад пожелим да тече мало спорије.

Недавно су читаоци имали прилике да те упознају на Доручку са писцима у дворишту Прометеја. Како генерално гледаш на те отворене сусрете са читаоцима? Повећава ли ти то „рањивост” или одважно ступаш на „сцену”?

Био је то диван дан, проведен с дивним људима, а ту мислим и на домаћине и на писце и на госте. Људи који посећују тај тип догађаја су сјајни, као нека врста на рубу изумирања, али баш зато посебно важна за наш екосистем. Што се мене као говорнице тиче, мислим да могу да кажем да рањива одважно ступам на сцену.

Коју своју песму би волела да чујеш да неко (одређен?) рецитује или отпева и зашто?

Чини ми се да сам ти једном приликом рекла (а то стално говорим) како је по мени посао Марине Туцаковић био идеалан. Волела бих да ми писање песама буде професија, а не хоби или неки послић са стране. Не бих извољевала ни по питању извођача – једини услов би био да им се песме заиста допадају. Док то не решим, сама певам своје стихове, са својим пријатељи(ца)ма у Sofie from Seattle и Ањи Штарк. Sofie више није активна у смислу наступа, али Ања јесте. Последња објављена Ањина песма је Иван, чији се рефрен налази и у мојој збирци песама Забрањено купање у зони пограничног прелаза, а песма коју је свирала Sofie и зове се July, у својој српској верзији такође се налази у књизи. Када сам ја извођач, волим да делим то искуство, па највише волим кад песму Александра и ја напишемо заједно.

*Sofie from Seattle био је четворочлани акустични инди фолк all-girl бенд, а Ања Штарк је такође женски dream-pop duo.

Где је ових дана Ања Штарк и шта ради?

Ања не одустаје. Иако живимо у различитим државама и иако обе имамо клинце, Александра и ја спремамо нове песме и београдски (а могуће и новосадски) концерт у августу.

Како правиш штимунг за писање? Успева ли ти?

Од како сам постала родитељ, немам више тај луксуз прављења посебног штимунга. Моје време за писање је ноћу, кад момци заспе, ако се не онесвестим од умора пре њих.

Како видиш поезију данас? Чују ли се речи песама?

Чују се, наравно. Поезија је савршена литерарна форма за данашњицу, лако преточива у постове на друштвеним мрежама. Људи који пишу и читају поезију никада неће одустати од ње.

Хајде сад оно најтеже – поручи нешто песницима у повоју.

Не можете се свима допасти и то је сасвим у реду.

Шта да читамо овог лета?

Читајте поруке које вам шаљу људи које волите, Лето Туве Јансон, Лепо лето Чезареа Павезеа и све Рекине ауторе.