У свакој породици расте једна прича

Жене су кроз приче једна другој предавале и снагу и уверење да свет није само мушки.

Са Беатом Балоговом разговарала Зденка Валент Белић

Зденка Валент Белић: Роман Корнелије је Ваш књижевни првенац. Ви сте како за српске тако и за словачке читаоце нова ауторка. Како бисте себе представили као књижевницу? 

Беата Балогова: Читав живот сам писала. Од малих ногу сам записивала догађаје и доживљаје наше породице, најпре код баке у дворишту, касније у школи, а затим и о доживљајима читавог друштва. Била сам хроничарка. Имам више од двадесет свезака дневника са цртежима, текстовима и белешкама. Понекад помислим да треба само све те дневнике преписати и настао би још један роман. Можда и више од једног. Одувек сам знала да ћу написати књигу. Припремала сам се за тај задатак. Пре свега ме је за ту улогу припремала моја бака. Свесно је у мени одгајала писца.

ЗВБ: По професији сте новинарка, односно главна и одговорна уредница дневног листа СМЕ. Премда је то такође посао везан за језик и писање, Ваш свакодневни посао је баратање објективним чињеницама и непоетичним материјалом. Управо зато читаоца који вас познаје из тог контекста може изненадити поетичан стил и тема романа. Како ви доживљавате те разлике? Како у себи прожимате динамичност уредничке професије с једне стране и потребу за статиком и миром који је потребан за књижевно стваралаштво с друге? Да ли је за Вас књижевност својеврсно уточиште од свакодневице?

ББ: На почетку је моја новинарска професија била уједно и моја ауторска тамница. Журналистику сам студирала на два престижна универзитета у Сједињеним Америчким Државама. На Универзитету Колумбија имала сам прилику да сарађујем са најбољим уредницима и они су ме водили ка веома сведеном и сажетом стилу. Увек су ми говорили да не користим превише атрибута или метафора. Сем тога, преко десет година сам писала на енглеском језику, пошто сам била главна уредница листа The Slovak spectator, енглеског недељника у Словачкој. Енглески језик ме је такође водио ка још већој сведености и тачности. Ипак, поезија такође може бити веома прецизна, али на неки други начин. Када сам почела да пишем свој роман, најпре сам морала сама себе да уверим да приче смем и да измишљам, да могу да их дорадим. Да не морам баш све да проверавам и да нећу ићи у новинарски затвор, уколико понеки детаљ не буде одговарао стварности.
Уједно је било прилично тешко да се пребацујем између два света – књижевности и публицистике. Понекад сам то морала да учиним у току једног дана. Књижевност је за мене била простор где могу да покажем све своје боје и њихове нијансе, где нисам била ограничена тиме како да испричам неку причу и да изазовем емоције, не само код читалаца, већ и у себи самој.

ЗВБ: Како је настала књига Корнелије? Има ли у њој аутобиографских елемената?

ББ: Још од деведесетих година сам размишљала о књизи која би садржала причу о мојој породици. Након бакиног одласка, плашила сам се да будуће генерације неће знати колико је била фантастична жена и какав је утисак оставила код људи који су је познавали. Касније, кад је моја мајка умрла, знала сам да Корнелије морам да завршим. Не само као споменик или као причу наше породице, већ и као причу многих јаких жена. Многе ствари су се заиста тако догодиле како описујем у књизи. Неке сам ја измислила. Много жена, Борбала, Клементина, али и Мари Мама су постојале, само сам око њих изградила мале светове. Иако је књига о етничким Мађарима у Словачкој, ја верујем да је универзална. Верујем да су јако слично живеле и жене у српским породицама, које су биле далеко више, не само обичне баке. Да су жене кроз приче једна другој предавале и снагу и уверење да свет није само мушки.

ЗВБ: У роману се приче преносе са Корнелије на Корнелију. Тиме се чува и преноси најдрагоценије – искуство, али и саме приче. Приче су те које животу дају смисао, које доприносе повезивању људи. Преносити приче је тежак задатак и може бити поверен само најјачима. То је уједно и слика духовно јаких жена. Шта за вас значе приче и њихово приповедање?

ББ: Данас бацамо пуно ствари, живимо у некој врсти експлозије вештачких предмета. Не шаљемо више једни другима разгледнице, већ само поруке на друштвеним мрежама. Ја верујем да су приче једини начин преношења нечега деци о њиховим коренима, да би знали какви су били њихови преци, чему су се радовали и какве су заправо биле њихове стрепње. Идентитет је ужасно сложена ствар, а популисти га поједностављују када кажу да је неко добар, а неко лош Словак. Мислим да нам праве приче показују колико разних личности се налази у једној породици и у којој мери утичу једни на друге. И да су људи далеко више од тога да су само Словаци или Мађари или Срби. Наши родитељи полако одлазе. Моја књига треба да буде нека врста упутства како од њих што више сачувати за будуће генерације. Верујем да у свакој породици расте нека прича. Мени се и дан-данас јављају људи који су читали Корнелије и хтели би да ми испричају и да са мном поделе своју причу. Позивају ме у своје старе куће или у баште на чај и разговор о њиховим прецима.

ЗВБ: Корнелије у роману су отелотворење женског принципа – споја интуиције, сензитивности, истрајности, интелигенције, емпатије, виталности. Да ли се овај принцип учи или наслеђује? Или и једно и друго? Зашто је баш жена централни мотив романа?

ББ: У мојој породици жене су заиста биле доминантне. Дете веома сензибилно упија језик, усваја начин на који се отац обраћа мајци и опажа да ли се девојчици натурају стереотипи – на пример да не учи хемију, већ да учи како се кува пекмез. Она, заправо, може да учи и једно и друго. Увек ће на вас утицати све оно што су чинили ваши родитељи, у којој мери су у вама то нешто подржавали и то јесу ли ваше инстинкте гушили. Највећа ствар коју мајке и очеви за своје ћерке или синове могу да учине, јесте да им дају простора за окушавање у разним улогама и да им не намећу нешто што би касније могло да их спутава.

ЗВБ: Ових дана је објављено српско издање књиге. Већ први читаоци пишу да их Ваш стил подсећа на Маркесов роман Сто година самоће. Да ли се слажете са тим? Шта за вас значи магични реализам?

ББ: Габријел Гарсија Маркес, наравно, спада у моје омиљене писце, али такође и Милорад Павић, чије књиге волим. Али желела сам да створим свој сопствени стил. Способност да видим лепоту у обичним стварима је често битна – не дозволити себи да вас потроши свакодневица. Не смемо да поверујемо да је наш живот угуран у циглице које се никако не могу искомбиновати и увек од тога мора бити скроз једнака кућа – као социјалистички солитери. Маштовитост је драгоцена, поготово у детињству, пошто утиче на нашу способност доживљаја.

ЗВБ: Књига оставља утисак бајковитости. У њој можемо да прочитамо како у свакодневним ситуацијама настаје магичан осећај.  Налазите ли ову чаролију и у стварности?

ББ: Да, често доживљавам предмете, чак и разбијену шољу, као нешто што има своју личну историју. Наравно, не може се човек дословно сваког дана одушевљавати облицима дрвећа или вранама које успевају да препознају наше лице и да реагују на нас, или томе што киша брзо пада и све мења после сушног периода. Повремено је то потребно.

ЗВБ: Шта бисте поручили својим читаоцима?

ББ: Бескрајно сам захвална сваком читаоцу који уђе у моју књигу. То је велики поклон и сасвим другачији осећај, него када неко прочита моје коментаре на интернету. То је осећај истинске блискости, онога што нас везује, упркос границама, променама у језику или стварима које гледамо ујутру када пијемо кафу поред прозора.