У стиховима је моћ

УЗАЛУД ИЛИ УЗАМАН

Ненад Шапоња:

Слободно око

или

Препознај се у оку олује,

Оном у којем се виде

И душа и време!

Прометеј, Нови Сад, 2026.

(Библиотека Тајанствена тачка)

Песник збирке песама „Слободно око” је најусамљеније биће на свету. Ослонац му је само његова душа. Мој увид се разликује од свега што ми говоре: уредници, Интернет, заједнички познаници. Не познају га. Могуће је проћи светом непримећен, криво схваћен. Чак и кад вичете, гласно говорите, свет не схвата ко сте ви, цени вас по неким спољним обележјима. Нисам га никада видела уживо, тек на фотографијама. Увек у групи, гунгули, увек представља неку институцију, групу. Човек са којим се дружим кроз његове збирке песама („Срећна вода”, „Близанац времена”, „Слободно око”) је усамљеник, трагач за немогућим, мени близак. Са њим делим животне дилеме, боли свакодневице, њега покушавам да заштитим од барбара, изгледа – узалуд.

Пре неки дан помислила сам: мора да је написао нову збирку песама. Зазвонио је телефон, непознати број. Невољно се јављам на непознате бројеве. Јавила се Вања Протић из Агоре.

Стигла ми је нова збирка песама. Очекивала сам је, а аутор је знао да је чекам. Овај, такорећи, виртуелни љубавни однос се увлачи у готово заборављене претинце мог основног образовања. Препознајем песникове муке са прастарим филозофским проблемом „универзалија”.

Стигао је да душу запетља у филозофски неразрешив трио „речи – мисли – ствари”. Заглавио се. Требало га је упозорити да га чека управо оно од чега бежи, још експлицитније, строже, рекла бих бездушније. То је она ситуација кад у новом свету покушавате да умакнете старим бригама. У том новом свету правила су још тврђа.

О стварима се ништа поуздано не може ни сазнати ни рећи. Све ваше мисли почивају на претпоставкама. Чак и најегзактнија од свих наука – математика може се изградити тек кад се a priori прихвате аксиоми и правила закључивања, а потом a posteriori све завршава у апоријама. Дакле математика престаје да буде егзактна наука. Шта тек рећи о речима: двосмислене, вишесмислене, промашене, непрецизне, промашене…

Како се изразити у миљеу који вас заводи, нуди вам лажну сигурност унапред припремајући издају.

Јадни песниче, толико уложених нада, очекивања од бега, а тамо још неизвеснија стварност. Једино је пут ка тој неизвесности лепа животна рута, подношљивија од стварности коју живимо, од које бежимо.

Надежда Радовић