Стваралаштво Косте Тадића

Након Андрићевог „Писма из 1920.“, Карахасанових „Извјештаја из тамног вилајета“, појавила су се и „Писма из Сарајева“ Косте Тадића. Као дирљиво свједочанство о ратним страдањима у Сарајеву, књига је брзо освојила срца читалаца. Но, и све друге књиге од овог талентираног књижевника су, на овај или онај начин, Писма из Сарајева. Кроз њих провејавају људска доброта и носталгична космополитска струјања, те осјећај повезаности са свим људима Свијета.

Када је ходочастио ријеку Ганг, Индијац је ушавши у њу и осјећајући миловање њене воде, осјетио повезаност са свим другим људима, који су били присутни на тој ријеци као ходочасници. Овако (Индијац) један од ликова из књиге говори о светој ријеци Ганг:

„Одједном сам постао скоро физички свестан повезаности са свима њима, као да је река постала нека врста везивног ткива између свих људи у њој, који су ми се одједном чинили као један велики организам. Ја више нисам постојао независно од њих, имао сам осећај да се сваки мој покрет и свака моја мисао преносе кроз воду и утичу на све њих. Та повезаност коју сам осећао проширила се и на људе изван реке, а затим и на животиње и биљке. Осећао сам нераскидиве везе између свих живих бића на свету, а све захваљујући тој светој реци, чија нас је вода, на овај или онај начин, све додиривала.“

 

ОСВРТ НА КЊИГУ „ПАР ГРАМА ДРАМА“ КОСТЕ ТАДИЋА

 

Вријеме је Унутрашњост, док је простор Спољашњост. Али постоји и простор Унутрашњости, и вријеме Спољашњости, нема сумње. Тако да су те категорије неодвојиве. Баш као што стварност егзистира споља, али истинитост таквог постојања остварује се само рефлексијама кроз огледала Унутрашњости. На овој нашој планети постоји скоро 9 милијарди пари очију које вањски простор, те слике у покрету, преводе у поље Унутрашњег. Све је то један необичан процес, процес трансформације Реалности. Ако је простор Бескрајан, ако је то Ендлесс Сторy, онда је сасвим логично закључити да и изнутра, унутар људске природе и духа постоји та категорија Бесконачности. Материја и енергија су изложене промјенама облика и трансформацијама.

Сасвим јасно, материја и енергија егзистирају унутар простора Бесконачности. Али Бесконачност егзистира у материји и енергији. Самим тиме проблем Садржаја и Форме – Означитеља и Означеног – није добро постављен. Мјесец не би био Мјесец – камена маса у покрету – да не постоји коресподенција са његовим унутрашњим одразом (унутар духа). Мјесец посједује свој одраз у језику (у тих шест слова), а самим тиме постоји у простору унутрашњег. Означитељ је саставни дио Означеног (као што Означено постоји унутар Означитеља). Ови појмови из књижеве теорије и немају далек домет због сужених људских хоризоната.

Границе књижевности су границе стварности.

А границе стварности не постоје, оне су имагинарна категорија, јер не знамо за границе Универзума. Самим тиме ни литература не посједује границе, јер је она биће у сталном настанку. У процесу сталног развоја и еволуције. Остварује се у времену и простору, објављује се у материји – и бескрајна је. Баш због тога је у овом суровом Времену литература и даље битна. Ако ништа због тога што одражава природу духа и унутрашњи одраз стварности. Литература је доказ постојања унутрашњег Свијета, и његове неодвојиве егзистенције са простором вањског.

Само један доказ да мисли струје Свемиром и да прожимају Простор и Вријеме. А стварност која се остварује под Свјетлошћу нашег Сунца, као једно Ткиво саздано од бескрајног броја прича које се остварују истовремено и од бескрајног броја филмова који истовремено посједују своју пројекцију, остаје неостварена, све док не дође у додир са неком вањском Перспективом, која ће тај Свијет Унутрашњости на овој планети Земљи освједочити. (До тих граница наше стварности је дошао и Франц Кафка – прије него је одустао од Литературе). Дакле, Свемир није само питање вањског простора.

Али низ кратких драма, од којих је сачињена збирка „Пар грама драма“ Косте Тадића, у цјелини досежу ту вишедимензионалност свијета. Једнообразни системи разбијају вишедимензионалност, како би феномене живота упрегли у једносмјерни идејни систем, али живот је свјестан свога вишедимензионалног карактера, те се због тога бори да очува његов интегритет. Ова књига драма захвата и проблем драмске поларизације између Запада и Истока, која је некад питање спортских натјецања и сличне врсте поларизација, али је некада и отворена ратна поларизација, али је у сваком случају у питању јако сложена појава, и итекако захвална за драмско обликовање.

*

 „Пар грама драма“ као позадину представљених односа често има вријеме дезинтеграције, која је пратила распадање стварности некадашње Југославије. Брехтовски црни хумор прати трагички усуд историје. Сам Брехт је инспирисао једну епизоду, док и наслов „Пар грама драма“ помало подсјећа на Брехтове наслове „Опера за три гроша“ и томе слично. Драме су у наставцима, па у драми „Света река и свете каде“ поново сусрећемо Индијца и Енглеза, само што је сада Индијац дошао у Енглеску, што је супротност првој драми, када је Енглез био у Индији. Дијалог је типични емигрантски разговор, јер Индијац у Енглеској има сасвим другачију улогу од Енглеза у Индији.

„ДРАМА КАО АСТРОНОМИЈА ДУШЕ“

 

Драмска напетост се често заснива на принципу повезивања онога што је неспојиво. У првој драми књиге „Пар грама драма“, Косте Тадића, дјечак који игра фудбал разговара са научницима, писцем и филозофом, који му покушавају објаснити постанак свијета. Дјечак заокупљен игром је представник сасвим обичне стварности на земљи, док је процес настанка саме земље сушта надреалност, која се тумачи на различите начине. У тај процјеп улази поезија, литература или процеси превођења. Да би у нашу свакодневицу, коју представља играње фудбала у парку, ушле универзалне истине нужан је посредник, јер се ту налази пукотина. Хеине каже да пукотина свијета пролази кроз срце пјесника. У сљедећој драми разговарају Енглез и Индијац. Опет је поларизација заснована са спајању супротности, супротности искустава различитих касти или друштвених сталежа, богатих и сиромашних људи или земаља. Читава трагика свијета улази у „празан“ простор, који се отвара у разговору између богатог и сиромашног човјека.

Поред „празног простора“ на то мјесто долази и седло на леђима сиромашних, јер њих заправо богати и моћни јашу, како је то сликовито описано у драми о Енглезу и Индијцу. Људи који читају припадају јединој касти у којој не морате јахати друге, како би у њој опстали – записано је у драми. Мијењање улога је један од одлучујућих корака до разумијевања. А Енглез у овој сцени жели да „уђе“ у ципеле Индијца, односно да вуче умјесто њега рикшу (превозно средство у Индији), како би разумио његову перспективу. Живот рачуна с том замјеном маски, јер подразумијева непредвиђен развој догађаја, и тада настаје животна драматургија, чији је исход неизвјестан, што је доказ да је сам живот немогуће уоквирити, поготово не на унапријед утврђен начин.

Баш као што у астрономији фактор времена мијења констелације небеских тијела, тако да мапирање небеских тијела није коначан чин, јер већ након релативно кратког времена застаријева. Свемир се креће, он се шири, тако да се позиције између небеских тијела мијењају.

Наведеним процесима је изложен и сам живот, а литература је мапирање феномена живота. Образац који је наметнут једном времену не може важити за ново вријеме, јер се систем распоређивања тијела у односима мијења. Тога је драмска књижевност свјесна више него иједан други књижевни жанр. Стога је свака права литература математичка једначина, која је настала на принципу „изума“. У првој драми различити научници развијају тезе о постанку свијета, али литература као наука о животу по својој природи интегрира различите системе, чак и онда када су они супротстављени.

Космички карактер Шекспировог театра је примјер подударности или органске везе између релација односно између небеских тијела и ликова. Драмско дјело мора имати једну осу око које ће кружити други елементи (ликови) драме, с тим да и та оса сама по себи око нечега кружи, поред тога што кружи око себе саме. Тај сложен систем људских релација је неистражено поље, јер је изложено сталним промјенама, посебно због тога јер су вањске релације често одрази унутрашњих појава.

Није све материјално и вањско, јер оно што настане као идеја или емоција тежи ка томе да се оваплоти у реалном простору и да промјени позиције објективних тијела, баш онако како кретање материје и енергије у свемиру покреће ризница маште, која још није до краја расвијетљена. У тај празан простор непознатог у овом стадију човјечанства се умеће Бог, као нека осовина око које круже друга космичка тијела, али можда наука некад дође до неких сасвим другачијих одговора.

Када су у питању људске релације, постоји тачка мистерије, која је заправо кључ одређеног система односа. Тај кључ је потребно разоткрити, како би систем људских релација испливао на површину. Степен оргиналности или непоновљивости се формира на рубовима који измичу оквирима.

Свака констелација избаци нешто од животних појава изван своје орбите, тако да те појаве или приону уз неко друго тијело и тиме усложе радњу, или успоставе властито кружење, односно нови систем односа и догађаја. Те је везе јако тешко пратити, јер се њихово кретање не може увијек унапријед утврдити.

Литература трага за скривеним законитостима наведеног кретања. Ако би покушали замислити човјечанство у заустављеном процесу акције у једном тренутку, дошли би до спознаје да све те силне покрете и акције милијарде људи нешто повезује. Они не би били у покрету, који не мора нужно бити непросредно синхронизиран или управљан, да их нешто уистину снажно не повезује.

Разлика између човјека и звијезде је та што човјек има један степен слободе избора у одлучивању, јер има и душу. Без душе и ума био би као остала космичка тијела. Душа као покретач људског кретања кроз вријеме је развила знаност о себи, која је најснажнија и најразвијенија знаност, јер рачуна са тим да је свака формула једнократна, а сваки систем пролазан, јер се мора у процесима обнављања живота трагати за новим формулама и новим системима. У модерном свијету се креирају једнодимензионална тијела, што не значи да је сам живот једнодимензионалан. Али та вишедимензионалност се обликује монтажом једнодимезионаланих елемената, које производи капиталистички свијет, који човјека своди на једну функцију, на прости зупчаник у механизму производног строја. Тако да је потребно крчити пут до вишедимензионалности. Драма једночинка је обично једнодимензионална, или доводи два елемента у неку напетост или контрадикцију.

Живот рачуна са немогућношћу живота, јер је живот трагички устројен и осуђен са пропадање. Баш као што је смрт звијезде преобликовање енергије, тако је и смрт преобликовање живота. Најинтензивније драмско сударање се остварује у категоријама времена. То не важи само за генерацијско сударање, али оно је један битан разлог загушења протока животних феномена. Драма сама по себи презире умјереност и средњи пут, јер рачуна са крајностима, па чак и трагичним епилозима.

*

Међутим, то није њен изум, јер је живот сам по себи трагички заснован. Живот је и умјетност ескивирања смрти, која притеже временом све више и сужава маневарски простор. Драмске околности објашњавају који су то феномени који живот уводе у ћорсокак, који окончава зидом, односно трагичким чином. Постоји страх од промјене облика, јер се и космичка тијела опиру разградњи. Сунце би жељело да заувијек има своје пратиоце, планете, а међу њима и Земљу, док би Мјесец заувијек желио да буде у љубавној вези са Земљом. Као космичка тијела, они се опиру разградњи и дезинтеграцији својих орбита. Али та дезинтеграција њихових путања је неминовна, баш као што је смрт у животу човјека неминовна. Све остало је питање времена, али понекад и питање одређене дозе мудрости и лукавства.

„Индијац: Не мисле сви становници Индије, па чак ни сви Хиндуси, да је Ганг света река. А и да мисле, шта је ту толико лоше? Па много ваших сународника осећа слично поштовање према крсту на крову цркве. А ако ћемо право, много је разумније поштовати реку, чија је вода стотинама генерација омогућавала живот и допринела развоју цивилизације, него два укрштена штапа. Енглез: Али та два штапа су само симбол, само ознака за нешто много садржајније и више. Поштовање према крсту је симболично, много промишљеније и цивилизованије од директног, примитивног поштовања реке.“

Видимо на овом примјеру цивилизацијску разлику између два представника различитих свјетова. У питању је најдубља сакрална разина, која често производи и друге антагонизме и разлике. Међутим, без тих разлика драмска књижевност не би била могућа, јер је она укрштање оног што је супротстављено. За везама које она успоставља између људи је потребно трагати, јер је то космичка веза чије законитости нису до краја познате.

ПАНТА РЕИ – СВЕ ТЕЧЕ, СВЕ ПРОЛАЗИ

 

Све се, према његовим ријечима, креће, додирује и прожима, изазивајући својим кретњама нове покрете и додире. Ни смрт више није постојала, јер границе између појединачних појава више нису постојале, пошто је цијели свијет једно велико пулсирајуће биће. Без споменуте повезаности, која важи како за човјечанство, тако и за свемир, свако тијело у простору било би изолирани ентитет.

Принцип повезивања у космичко Биће је сакралан, и све религије и спиритуалне филозофије на свој начин тумаче то сакрално повезивање бића, али и небеских тијела и других појава. То сакрално повезивање није до краја истражено, а религијска тумачења и даље остају у сфери нагађања и вјеровања. Тако и једно драмско дјело истражује систем односа, а не само појединачна тијела у односима, који креирају један микро-универзум, који покушава да буде стварни космос у малом, или да га барем на што вјеродостојнији начин репрезентира. Будући да се космос шири, а распоред односа мијења кроз вријеме, то додатно усложњава сваки покушај утврђивања коначних облика.

 

Аутор: Марко Рагуж
Сарајево, зима 2022/23.

текст преузет са сајта: Удружење мрежа за изградњу мира