„Строго поверљиво“ – одломак из књиге „Круг“ Синише Корице
Строго поверљиво
Прича поверљивог карактера, а у њој Слободан Тадијин. Били смо у Влади Војводине, у кабинету Николе Кмезића. Слободан је, додуше, дошао нешто раније 1974. с места председника општине Врбас за заменика покрајинског секретара за унутрашње послове, ја 1978. с места потпредседника Извршног већа општине Сремска Митровица за покрајинског секретара за трговину, тржише и цене. Знамо се, дакле, дуго. После сам отишао у Савезну владу за савезног секретара за трговину, туризам и цене. У наредној савезној влади Бранка Микулића Слободан Тадијин је такође премештен на рад у Београд, постављен за заменика савезног секретара за унутрашње послове, Доброслава Ћулафића. Један новинар чије сам име у међувремену заборавио написао је да је Слободан Тадијин био највећи професионалац у Служби државне безбедности Југославије крајем осамдесетих година прошлог века, пред чувене Милошевићеве „Године расплета“ у Србији, доба око наше варијанте обојене револуције назване јогурт револуцијом.
Лети се свакодневно виђамо, срећемо око и близу новосадског Штранда. Одлазим на Дунав, на Штранд да читам, а он свако јутро уз прелепо миловање сунчевих зрака пије кафу код „Безе“, објекту на самом улазу у Шранд. Увек у приближно истом друштву, пијуцкају и читају новине. Од тог друштва познавао сам још Косановића познато фудбалско име, тренера у нашим клубовима, мислим да је последњи био „Раднички“ из Ниша, па онда тренер у Кини, те селектор репрезентације Малте и младе репрезентације Југославије.
Једног дана поклонио сам Слободану моју нову књигу „Време пише, ја преписујем“. Књига је изазвала бројне позитивне коментаре, тај део ћу прескочити. Следи моје изненађење. Прошло је само два дана, а Слободан Тадијин ме опази, нисам бацио поглед на ту страну, и трчећи уз падину насипа стигне ме до уласка у Штранд. „Чекао сам Те да наиђеш“ – започне Слободан и настави: “… прочитао сам Твоју књигу у даху. Допала ми се, нећу је позајмљивати другима како не бих остао без ње.
Често кад књиге позајмљујем, не враћају ми се, па ни оне с посветом. На неколико места си помињао Михиза. Не спорим његову дубоку проницљивост, блиставост духа, оштрину ума“, наставља Тадијин: „Ти знаш његову политичку оријентацију – анитититоизам“. „Знам“ – одговорих. Почео сам да образлажем да у књизи нисам хтео да улазим у неслагања око погледа на друшвене процесе, већ… Он ме прекине и каже: „… да, то није битно“, већ ће ми рећи нешто што нисам знао, а верујем и многи други.
Мала дигресија у наставак ове приче. У оно време постојао је при Председништву СФРЈ Савет за заштиту уставног поретка. У њега су улазили највиши представници република, покрајина и органа федерације. Једном годишње су се разматрали извештаји, тзв. Процене Министарства унутрашњих послова, спољних послова и војске (ЈНА). У њима су изоштрене строго поверљиве оцене о запажањима на унутрашњем и спољно политичком плану са аспекта безбедности земље и очувања Југославије. У Министарству полиције сводне оцене писала су три човека 1988. године: секретар Ћулафић, његов заменик Слободан Тадијин и Здравко Мустаћ ондашњи начелник државне безбедности СФРЈ. Ситуација је била превише озбиљна, распад земјле и рат висио у ваздуху. Постајало је све очигледније да земља хрли у пропаст, у распад. Тадијин је бројним илустрацијама, на бази информација с терена, то доказивао. Али ни ово није тема ове колумне, до те процене из 1989. ће историчари доћи када се све архиве до краја отворе.
Следи прича Слободана Тадијина у мојој слободној интерпретацији. „Знао си вероватно да скоро сви у Србији сматрају за оца нације Добрицу Ћосића, а то није тачно. Прави наш политички патријарх крајем осамдесетих био је Борислав Михајловић – Михиз. Служба је посебно пратила активност њих петорице, Михиза, Ћосића, М.Б. Ђурића и петог чије сам име заборавио. Што би се савременим речником рекло, били на мерама. Будност и праћење је нарочито појачавано пред расплет на чувеној Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије (1987) када се бирало између Слободана Милошевића и Ивана Стамболића. Била је то мртва трка као између Бајдена и Трампа у САД за председничке изборе 2021.
Знали су они да су озвучавани и прислушкивани. Требало је пред седницу заузети коначан став: Слоба или Иван. Знали су још нешто, да од њиховог става буквално зависи избор, јер су имали толико јак утицај, своје канале продирања, лобирања (најважнији канал је ишао преко генерала Николе Љубичића), до већине чланова Централног комитета СКС и да се њихова процена жељно очекује. Да би избегли уобичајена места састајања за која су знали да су озвучена, одлуче да судбоносну расправу одрже у некој кафани на периферији Београда. Међутим, била је ту „унутрашња кртица“ која је о томе обавестила Службу. У пет сати ујутру „стручњаци“ су већ били на лицу места, у кафани, заједно са приведеним газдом поставили озвучење. Распаву су директно пратили у Служби. Пата карти, двојица су за Слобу, а двојица за Ивана. Једногласно одлучују да пресуди најутицајнији – Михиз. Коцка је бачена – Слоба.
Саслушали образложење Михиза: „…Милошевић ће најпре подићи велику националну страст у Србији, у корену, такорећи у налету еуфорије маса чупаће се Титово наслеђе, антикомунизам начети и најбрже збрисати остатке комунизма, истовремено подићи ће се и муљ с дна, а онда ће се Слоба у том мутљагу и сам стрмоглавити; после неколико деценија нико више за њега питати неће. Иван је компромисер и Титово наслеђе ће се још дуго вући, развлачити, ако он победи, чак много времена и после њега. Агонија ће дуже трајати, зато са Слобом то што пре треба пресећи, што пре то боље. Слоба је мој избор, коцка је бачена“. Остала је запамћена Михизова сводна реченица: Слоба ће као Халијева комета нагло засијати, а онда брзо прелетети српско небо и још брже, као комета, нестати. И би тако“. Био је то крај приче Слободана Тадијина.
Једино што друштво из кафане није било у стању ризике да процени, да преброји погинуле, избегле, да се суочи са рањивости Србије у души и на телу, с болом који још увек није залечен ни тридесет година после. Флисује. Као да је и време ишло Михизу на руку, па је светски тренд постало то што се комунизам шире урушавао национализмом. У свим земљама бивше Југославије загосподариле странке националистичке оријентације.
Моје питање: да ли и данас у центрима светске моћи, у задимљеној крчми, седе неки други „Чосићи, Михизи“ и бацају коцке на избор владара Србије сходно својим дугорочним интересима на југозападном делу Балкана? Остављам поштованим читаоцима да на ова питања одговоре и сами.
Од горе поменуте петорке, њих двојица, отишли су једно вече на консултације са Милованом Ђиласом. О томе Ђилас пише у својој књизи: „Дневничке белешке Милована Ђиласа о југословенској трагедији 1989-1995“.
Цитат: „9 октобар 1994. јуче од 18 до 21 час Матија (Бећковић) и Михиз код мене (наговорио сам Матију да га доведе)… Михиз честит, интелигентан и за разлику од нпр. Добрице – више демократа него националиста. У току дискусије – темпераментне и с његове и с Матијине стране – Михиз се истицао са свом својом бриљантном реторичношћу; да је рат изгубљен и да то што пре треба увидети, да се национализам српски показао неуспешним… Све време се препирао с Матијом, с његовом тезом да су злочине у БиХ направили пресвучени косовци и удбаши. Михиз се ужасавао због злочина Срба у БиХ; остаће срамота на Србима. Како се опрати? Немци се се покајали, зато их прихватили. И ми би морали…“ Наставак ове приче је у мом есеју: „Миротворци“.
Поменух овде Добрицу Ћосића. Велики писац. Нико није боље описао трагизам српског народа, и то у целини, у „комаду“, као што је то урадио Црњански за 18. век („Сеобе“) и Добрица Ћосић за 20. век. Насупрот овоме 19. век је фрагментарно описиван у делима Вука, Доситеја, Његоша, Петра Кочића… Додуше можда је 19. век било тешко упаковати у „један том“, јер је управо на његовом почетку почело ослобађање нашег народа (1804), нагли процват културног живота и нових садржаја свакодневнице која се мењала такорећи из дана у дан.
Поред књижевног дела Добрице Ћосића на мене је снажан утисак оставила књига загребачког публицисте и новинара Дарка Худелиста: „Мој београдски дневник – сусрети и разговори с Добрицом Ћосићем“. Он је добио задатак из Загреба да оде у Београд и истражи узроке распада Југославије са српског становишта. Да то учини копајући месецима по архивама и у серијама разговора са живим протагонистом историје коју је желео истражити, с Добрицом Ћосићем. Можда су налогодавци из Загреба имали и подсвесну жељу да разоткрију, па донекле и раскринкају главног идеолога, по њима, српског национализма.
Међутим, академик Ћосић оставља изванредан дојам на свог пропитивача у погледу образложења услова и околности кроз које је пролазио народ српски у његовој историји двадесетог века. Односи публицисте и академика постају врло комплексни, коректни, чак до неке врсте срдачности. Ишло је то толико далеко да је Дарко Худелист могао рећи, а да не погреши, дошао је да разобличи Ћосића као идеолога српског национализма, а он постао већи ћосићевац од самог Ћосића.
Добрица Ћосић није студирао, нема факултет, а академик је. Имао је урођеног дара и храбрости, довољно за академика. Када се Дарко Худелист први пут срео са Ћосићем у његовом кабинету САНУ закључио је „… да будем до краја јасан, Добрица Ћосић је у Србији већа институција и од саме Српске академије наука и уметности“.
Сад наступа она друга страна личности академика која није тако сјајно осунчана као књижевна – јавно политички ангажман. Његово јавно деловање подложно је критици суда јавности, па и слободи изношења другачијег мишљења. Посебно је оспорива теза тако названих ћосићеваца (следбеника Добрице Ћосића) по којој је Устав СФРЈ из 1974. кључни узрок распада земље. По њима Србија је заостајала, јер је била подељена на три дела и тиме постала неравноправна са другим републикама које су имале јединствен режим власти на целој својој територији. Међутим, узроци су били много слојевитији, дубљи и сложенији, дуго тињајући нарасле противуречности економског, националног, социјалног, културног, традиционалног карактера и немуштост свих власти, оних пре и после 1974. да их на време разрешавају (видети есеј „Југославија“).
Устав Србије је промењен 1990. још у доба СФРЈ, након наше варијанте обојене револуције, јогурт револуције, обезбеђено јединство Србије на целој њеној територији и Република по њима коначно постала равноправна са другим републикама Југославије. Међутим, изостао је очекивани резултат, једино што је с тим процесом почело отварање тешке деценије наше историје, почетак деведесетих година прошлог века и новог трагизма српског народа. Можда је и ово био разлог да по истеку те неславне деонице наше прошлости, у 1999. на седници скупштине Матице српске Добрица Ћосић не добије потребан број гласова за члана Управог одбора Матице.
Био је то мали шок, право изненађење за ондашње руководство једне од највећих националних културних институција у српском народу. Вероватно би била прејака и неодмерена тешка реч рећи да Добрица Ћосић није (о)лако пролазио у Војводини (у Матици). Његово политичко меандрирање стварало је не мали број неистомишљеника, противника, па је и то делом резултирало у гласању за чланове Управног одбора. На књижевном пољу сјајан, али у јавном делању имао много порозних пукотина. Другим речима за прогрес није било довољно обезбедити јединство Србије на целој њеној територији и равноправност са другима.
Отклоњени узроци (издељеност Републике на три дела) који су по мишљењу национално освешћених снага сметале напретку Србије. Међутим, то није помогло, фалило је нешто треће, суштински и прави демократски искораци, нови процеси, а то власт Србије с почетка деведесетих није разумела, или није хтела да разуме, па ни „отац нације“, Добрица Ћосић. Власт злоупотребила до тада, објективно речено, потискивана национална осећања. Исте страсти подизане код других и епилог је био – грађански рат.
Откидано од живота, а некима и животи одузети. Милован Ђилас је јасно уочио разлику између национално опредељеног Ћосића и заговорника демократских процеса, Михиза.
Одломак из књиге Круг Синише Корице
