Словенски матријархат – Opus magnum Евелина Гаспаринија

Славица Гароња о књизи Словенски матријархат Евелина Гаспаринија

И сем основне тезе, подвучене у наслову, о матријархалној подлози свеколиког словенског племена, већ сад се може рећи да је у питању капитална, до сада најцеловитија и најкомплекснија етнолошко-антрополошка студија о Словенима у светској науци. Тим више, курзиозитет да ју је написао италијански слависта, а не неко из словенског научног круга увећава њен значај. Задивљујућа је Гаспаринијева научна потреба и научно поштење, да разултате вишедеценијских истраживања формулише у ово – за његово време – смело откриће и закључке, о матријархалној подлози словенске цивилизације, а огромна етнографска грађа прецизно систематизује у три велике целине, са укупно 35 поглавља. Свакако је штета што се ово Гаспаринијево дело није појавило у преводу на српски језик у доба појаве оригинала (на италијанском), дакле 1973. године, већ тек пола века касније (са закаснелом рецепцијом, што је честа судбина свих великих дела и открића), но све то само увећава значај преводилачког подухвата и правог подвига Ивана Димитријевића, као и издавачке куће Прометеј, која је препознала значај издања ове капиталне књиге на српском језику.

За ову прилику, ми ћемо се само осврнути, како на структуру књиге, тако и на њене најзначајније резултате, с надом да ће се ова књига тек читати, цитирати, односно заузети достојно место, као незаобилазна референца у савременим истраживањима (и) српске фолклористике. На око 920 страница, Евелин Гаспарини (1900–1982), компаративно разматра огромну етнографску грађу словенске провенијенције, из прворазредних извора (руских, пољских, белоруских, украјинских, чешких, словачких, бугарских, српских и хрватских, односно, јужнословенских, које понекад – с обзиром на раштрканост политичких простора не зна како да именује, па их назива и Србохрватска, ређе Југославија), а повремено, у својим истраживањима захватајући компаративно и евроазијске, афричке и јужно и северноамеричке зоне са Океанијом, проналазећи и код њих зачуђујуће сличан и неоспоран матријархални контекст, близак словенском. Још више, у овим истраживањима фасцинира лингвистичка компаративна метода, где се у језичкој сличности проналазе нека древна, заједничка и већ заборављена, запретана религијска матријархална значења код старих Словена. Педантно систематизујући етнографску грађу у три дела (Материјална, Друштвена, Духовна култура), сваки део ове књиге, као у каквој складној симфонији садржи по 12 поглавља (сем трећег, који има 11). Довољно је рећи да сваки од ова три дела студије представљају књигу за себе (свака по отприлике, 300 страница), а ако се томе дода да свако поглавље има у просеку око сто фуснота, често са драгоценим додацима самог преводиоца, као и да ову књигу завршава Библиографија, такође на око стотину страница, са списком скраћеница, Регистром појмова и Регистром илустрација, уз инструктиван поговор Ивана Димитријевића, стећи ћемо тек формалан увид у замашност овог истраживачког подухвата. Треба напоменути да су овде цитирани сви значајнији фолклористи који су се бавили Словенима до тада, нарочито из периода „бечке школе”, која се дуго сматрала неприкосновеном, а са којима Гаспарини неретко полемише, али тако, да то не заузима превелик простор у његовим тумачењима и не одвлачи пажњу од главног истраживачког циља. Треба такође нагласити: у питању је изузетно читко и питко штиво, које свакако припада, колико оригиналу и стилу Е. Гаспаринија, толико и бриљантном преводу Ивана Димитријевића.

Наравно, матријархални контекст, као кључан, јесте оно што се ненаметљиво, али супериорно помаља и подвлачи из мноштва предочене етнографске грађе о Словенима, као црвена нит, задивљујуће истумачен и постављен у контекст самих основа словенског живота и цивилизације, са понекад сасвим новим значењским обасјањем. Тако се у првом делу (Материјална култура), као фундаменталном за развој живота и друштвене заједнице Словена, предочава „женска мотика” (3. поглавље), као суштинска одлика мотичке земљорадње и седелачких заједница, где је жена започела и супериорно владала својим примарним делокругом рада – земљорадњом, што одговара добу неолитских заједница. Гајење проса, боба, жита (јечам, раж, пшеница), њихово брање, туцање у авану, прављење каше, паленте и печење првог хлеба, су тековине аграрне, женске културе, усађене у саму срж словенског менталитета до данас. Управљање кућном баштом / вртом, или „конопљиште” (као искључиво женски простор), такође су делокруг женског власништва и очигледан траг матријархата, који је, по Гаспаринију „преживело патријархат и идеологију” трансформисан миленијумима у „собину” – женску њиву, као континуитет у женском власништву над земљом, често преношен са мајке на кћерку, што је све поткрепљено огромним бројем примера из етнографске грађе словенске провенијенције. По Гаспаринију, откриће плуга (дуго искључиво дрвеног), представљао је „пропаст женске земљорадње и древног матријархата”, тј, крај „женских привилегија” (99), мада је позната „женска обредна вуча”, када би се начинила заштитна бразда око насеља од злих сила (рата), као веровање преживело (и код нас), све до 20. века. Такође, управљање стоком и власништво над њом било је у власништву жена, све до „хомерске епохе”, када је почела „узурпација тих женских права, готово неприметна”, каже Гаспарини. Мора се напоменути да до истих открића долази и Ерих Нојман, готово истовремено (1974), такође у својој капиталној студији Велика Мајка (код нас преведена такође тек недавно, 2015), али са психоаналитичког становишта, и судећи по литератури, не знајући за ово дело Гаспаринија.

У овоме треба издвојити и словенску фасцинираност дрветом – све је у њиховом животу и насеобинама било сачињено од дрвета: од куће и плуга (Словени су повезивали светост земље са дрвеним плугом, и били су изразити „антиметалци” како их назива Гаспарини, сматрајући да орати гвозденим плугом значи „ранити саме груди Мајке земље”, а то се све протеже и до српске славе, где се хлеб никада не сече (металним) ножем, већ само ломи рукама, до свих предмета у дому, често сачињених из „једног комада дрвета”: валов, кошница, наћве, колевка, точак, санке, што Гаспарини смешта у период „пуног неолита”. Посебно је фасцинантно његово тумачење изградње кућа и насеља код Словена: све је и на кући од дрвета, до дрвеног клина (никад металног), па је то особина која се добро може и данас упознати по планинским пределима Србије. Такође у тој генези куће, Гаспарини представља импозантну етнографску грађу код Словена: од земунице, сојенице, избе, клети, до брвнаре, са прецизним (и религијским) тумачењем сваког дела овако сачињених дрвених кућа и њиховог покућства (трем, стубови, двоводни кров, украси) све до клупа и кревета („на спрат”) око огњишта. И овде се подастире неприкосновени „женски простор” као што је кућар (вајат), ткачки разбој (право женске личне и наследне својине), као и ланена и вунена предива за ткање (често са невестиног њеног поља), те земљано посуђе (никако метално, барем за дуго времена), са напоменом да „израда посуђа је свуда, заправо, женски посао” (232), што је необично коинцидентно и са закључцима Ериха Нојмана. Гаспарини чак тврди да је жена „изгубила своју моћ, када је изгубила власништво над жетвеним плодовима”, тј. када је мушкарац изумевањем плуга и точка (који је постајао и млински, и грнчарски, и на колима), „почео да је контролише”.

Такође, изузетно је интересантно и 12. поглавље „Платно као средство плаћања” које задире у саме почетке неолитске културе, којој недвосмислено, и у сваком погледу припада и словенска цивилизација. Издвајајући појас као фундаменталан у култури одевања свих Словена, затим „дуплу прегачу” и „поњаву” (сукњу са дугим струком), Гаспарини назначава женско ткање и плетење „као први облик размене”. Сматрајући земљорадњу за свету ствар, као и њихове плодове („доба рогозине”), где је у самом називу житарица у пољском и украјинском садржана реч „бог” (збоже, збиже), када су „испред поља лана мушкарци скидали капе” (а лан је „типична женска мотичка култура”), и женски производи у култури одевања, постали су прво средство размене – прво поклона, а потом трампе, односно – никада куповине, јер новац код Словена није дуго био познат, нити омиљен. У истоветности женске ношње, од Балкана све до Урала, Гаспарини такође види јединствено прасиходиште словенског матријархата.

Суштинско питање, на крају ове књиге, на које одговара Гаспарини јесте: где је извор словенске отаџбине? дајући одговор да је то: „Азијски југоисток, који је створио јединствено аграрно-матријархално извориште”, што значи да утицај није стигао са Средоземља (о чему би се могло полемисати), са жаљењем примећујући: „Да су /данас/ Словени примили једну туђинску религију и створивши различите језике, раздвојили се на 12 нација” (често конфесионално и идеолошки непомирљиих – мој додатак), често „не волећи ову своју давнину” (515).
Књига је снабдевена бројним одабраним илустрацијама, скицама и фотографијама словенског етнографског наслеђа, и с обзиром да је оно веома мало сачувано, оне су још драгоценије. Можда књизи недостаје само једна краћа биобиблиографска белешка о самом Гаспаринију.

Цео рад можете прочитати овде.