Ружа у Змајевим „Ђулићима“ и народним песмама

Наш Јован Јовановић Змај, живећи у Аустрији, учио је српски из Вукових збирки народних песама. Инспирисан ружама из народних песама и љубављу према својој Ружи испевао је своје Ђулиће, које је објавио у нашем Новом Саду, далеке 1864. Ево једног, надамо се, занимљивог текста о краљици цвећа.

Култ биља – углавном припадао женама

Како би комуницирали са добрим и злим силама природе (божанствима и демонима) од којих су зависили, наши далеки преци су поштовали различите култове.
Један од тих култова био је култ биља тј. цвећа. Занимљиво је да цео биљни свет у свим религијама и митологијама долази у интересну сферу и под контролу женских божанстава и демона. У нашој митологији најчувеније биљарице биле су виле. Зато није чудо што је култ биљака у нашој средини припадао великим делом женама. Подразумевао је неки обред или обичај уз који је обично ишла песма, јер се исто као магијску моћ биља веровало и у магијску моћ речи. Можда наведене везе између жена, биља и песама и јесу разлог зашто се и у народним песмама биље тј.цвеће углавном везује за девојке, као што је рецимо и у сватовској песми у којој се девер обраћа снаји са: „О снашице, питома ружице!…“.
Можда се овакво сећање очувало и у љубавним песмама, иако оне немају прагматички карактер, а већина их је настала много касније од обредно-обичајних песама, чак у хришћанском периоду: од краја 14. до половине 19. века . Али да би хрићанство било прихваћено, оно је морало – у аутентичном или – мање или више измењеном облику- да прихвати и неке елементе многобожачке религије и митологије. Најаутентичније су чини се сачувани култови везани за цвеће. Тако и у љубавној песми Готов посао налазимо следећи почетни стих: Ој девојко, румена ружице! (Вук I, 594)

Ружа као симбол чулне и духовне љубави

Иако из његовог живота полако ишчезавају богови и демони, човек 19. века је и даље окружен природом. Иако ни природа ни песма за њега више немају ону магијску моћ, патријархални човек, шкрт у непосредном изражавању мисли и емоција, користи природу да посредно искаже оно што се дешава у њему и око њега. Тада ствара најлепшу поезију. Тада се ружа, која је понекад само увод у песму (Ја бих с тобом бјеседила, ал’ ми не дају, 359), протеже кроз целу песму, као што је то случај у песми коју је Вук насловио Удовица момку неприлика, где разговарају процветала румена Ружица и Лијер момче младо.
Ова, и њој сличне песме, у којима девојка расте гледајући на момка, као да свој ођек налази у Змајевом XXV ђулићу. Поменута народна песма почиње стиховима:

Порастао Лијер момче младо,
Според њега Ружа цавтијаше,
(…)

А у Змајевом XXV ђулићу стоји:

Ој, ружице, цвете вити,
Ти се немој поносити!
Рузмарин је јоште мали,
Ал’ се већем хвали:
(…)

У обе песме се протеже на целу песму,а ружа је симбол девојачке љубави. Али док је у народној песми она истакнута лијером (белим крином), симболом стида и безгрешне љубави, дотле је у Змајевом ђулићу ружина смерност стоји насупрот хвалисавом рузмарину. Овим се његова симболика више приближава симболици коју има у нашим народним песмама као сватовска биљка, као што је случај у сватовској песми Кад долазе муштулугџије, где је девојка преко мора превезла младожењу на струк’ рузмарина. Песник у овај ђулић, у коме су супротстављени чедна и смерна ружа и на известан начин грешан рузмарин, уноси своју интимну ситуацију. У II ђулићу је то још јасније изражено.

У II ђулићу (Мрачни, кратки дани) супротстављени су румено чедо тј. пролеће и цвеће и Змајево „пелен“-расположење (Ој пелен – пеленче!). Расположење препуно туге, јада, нечег необјашњивог кад из пакла муне сумња (XXII, Видиш, сад сам дошо к теби) да што се грли, то су саме змије (XIV, Љубим ли те … ил’ ме санак вара). Оваквог расположења је све мање што се Ђулићи ближе крају и јача Змајева љубав према драгој. У једном од последњих ђулића (LXVIII), Змај чак каже: Сад нигде нема таме.
У тој песми, у којој је туга изражена биљком (то се јавља и у народној лирици) ружа симболише невиност, чистоту па и љубав девојачке душе, слично као у народној песми Удовица момку неприлика. Док рузмарин као сватовска биљка у XXV ђулићу као да истиче ружу као симбол физичке невиности.

Ружу као симбол еротске љубави налазимо и у нашим народним песмама, у којима девојка поклања момку руже и тиме смерно исказује своју жељу за предавањем, као што је то у песми Праведни укор. Коњ нанесе јунака девојци пред двор кад ђевојка руже бере. Требало је доста времена да га девојка препозна, а на крају јунак прича:

 

Дарова ми киту цв’јећа,
Стави у њедра
И рече ми: „Држ’ мириши
 На мјесто мене.“

Песма је пуна духа, а симболика руже као симбола еротске љубави појачана је ружиним мирисом, који има исту симболику.
Овакву сиболику ружиног мириса налазимо и код Змаја. У свом XVIII ђулићу опевава један цветић што га/[н]ајлепши роди мај и о њему каже:

Мирис се тога цвета
С уздахом замрси,
И цветак порумене,
Паде ми на прси.

Сам мирис као такав се обично повезује са нечим узвишеним, духовним. И оваква симболика ружиног мириса се јавља у Ђулићима. У XLIII ђулићу Змај драгој приповеда један свој сан, у коме је учествовао у Косовском боју као Милош Обилић и каже:

Да с’ видела кад ми стрела
Срце пробила,
Од крви се управ’ овде
Ружа створила.

Ружа ми је мирисала
Као слобода,
Ил’ ка сузе, ка молитва
Тужног народа.

Из ова два Змајева ђулића се јасно види да двострукост симболике ружиног мириса само прати и допуњава двострукост симболике руже. Из наведених примера народне лирике, али и Змајевих Ђулића видимо да и црвена боја руже има исту улогу, јер симболика црвене боје свуда има исто или слично значење. У свету је то боја душе, знања, езотеричне спознаје, али и либида, срца, страсти. У фолклору Јужних Словена (у комбинацији са белом) она може бити боја плодности, брака, али и оздрављења, очишћења.

Ружа у врту са истока

Симбол руже као чулне љубави у народној песми често се јавља и у облику девојачког ружичњака. У песми Зејнина заклетва везир Зејна по бостану везла, по бостану и по ђулистану, а мајци говорила:

„Данас ми је драги долазио,
(…)
По башти ми цвеће опчупао,
(…)
„Травница му моја недра била!
„ Руке моје синџир око врата!
„ Уста моја очи му испила!“

Врт у царским палатама Истока и својим правилним кружним или четвороугаоним обликом симболизује човеково унутрашње средиште и тежњу за потпуношћу. Љубав према вртовима је средишња тема иранске визије света. Они су трајан извор поређења: драга се упоређује са чемпресом, јасмином, ружом. Ово поређење драге са биљем (цвећем, ружом) веома је блиско нашој народној лирици, која је наравно преко Турака претрпела источњачки утицај. Древни песници са Истока сматрају да посредством руже, која је симбол чулне и духовне љубави, из Раја изгнани човек може поимити Бога, или барем бити близу тога да поими оно што му је скривено.
То мисли и Змај када у свом L ђулићу пева:

Две душе загрле се,
А срца бију два.
У тој се срећи рађа
Тек прва молитва.
(…)
А ко ће је попети?
А ко би него ти,
Ти божја прва ћери,
Ти света љубави!

Али ако се остваривањем љубави у којој су сједињени чулно и духовно (срце и душа) приказује оно што је скривено од живота, онда то значи да је њено потпуно осваривање могуће само у смрти. Зато у овоземемаљском животу срца стрепе кашто/ у највећој срећи, (…) (Ђулићи, XLVI).
Док не стигне коначна смрт, присутан је сан, који је још од доба старих Грка брат смрти. Њиме се песници препуштају машти и бегу од овоземаљског живота. Поред оног сна из XLIII ђулића Змај у XXXII ђулићу својој драгани прича:

Сниво сам те, а ти пуна цвећа,
(…),-
Било стидка, љубице и крина,
Одољена, чубра девесиља.

На глави ти венац од поменка,
Миле груди беле руже чува,
Око паса плавичаста саса,
Поврх срца стручак милодува.
(…)
Цео врт се преселио амо!

Неко је већ приметио да ни једно име цвета из Вукове збирке женских песама није изостало у Змајевој интимној лирици (уопште узев). Баш као у цитираном ђулићу, и у нашој народној лирици у само једној песми уз ружу ( у поменутом ђулићу додуше белу) може да се јави читава палета цвећа. У песми За горицом село помалено пева се о селу кроз које се није могло проћи:

Од селена и од калопера,
Од босиљка и од трандовиља,
Од кадиве мале и велике,
И од оне питоме ружице.

Попут врта источних песника, и Змајев врт је препун цвећа. Оно углавном симболише смерност, невиност, чистоту, узвшену љубав (стидак, љубичица, крин, беле руже) сталност осећања и трајну оданост (милодув, споменак). Њихова симболика употпуњена је симболиком венца: симболиком победе над тамом, оличењем радости и васкрсења. То што неке од ових биљака (љубичица, беле руже) истовремено симболишу и смрт враћа нас причу да се оно што је истински узвишено може достићи једино у смрти, с ону страну, у чему је посредник сан.

Змајева ружа – узорна српска мајка и супруга

Змај је јединствен пример песника који је љубавне песме певао само својој жени. Певао је само својој Ружи, па је зато – употребивши источњачки термин ђул – збирку назвао Ђулићи. Утицаји Истока за Змаја су двоструки. Непосредни, преко наше народне лирике, и посредни, преко немачких превода (браћа Шлегел) и подражавања Источних песника, које је Змај посрбљавао (Источни бисер, 1861). Вредно је истицања да се једна од две најславније збирке традиционалне персијске поезије назива Ружичњак (Ђулистан).
Осећања која Змај гаји према својој идеалној драгој у већем броју ђулића изнета су једноставно, лако, помало враголасто, путем неког лирског догађаја, датог наравно само у обрисима. Овим одликама својих ђулића, Змај је поново близак народној лирици. Надамо се да смо то успели да вам покажемо.
Народној лирици Змај је близак и као породични песник, јер је у народној лирици породично осећање једно од главних. Као што и овде навођени примери показују, чланови породице јављају се и у љубавним песмама и то као помогачи (можда, мало напрегнуто Зејнина заклетва) или ометачи љубави (Удовица момку неприлика, Смрт Омера и Мериме, Смрт драге и драгога).

Змај је у своју жену бескајно заљубљен, али управо зато што му је створила породицу што рађа њихову децу. Она се најпре јавља као узорна Српкиња, оличење националних врлина, најлепша инкарнација идеје народности. Није на одмет да истакнемо да је у то време немачки песник и филозоф Хердер загововарао буђење националног духа и у књижевност увео појам народне песме. Такође је важно да је постојао страх од асимилације у Метерниховој Аустрији.
На крају је вероватно најважније да Ђулићи (заједно са Увеоцима, који су настали после Ружине смрти) представљају Змајеву најпотпунију стваралачку зрелост. Њима је Змај у неколико срећних тренутака домашио највишу лествицу српске књижевне уметности.

 

Аутор текста: Јелена Загорац