Ричард Русо: „Људски је бити будала.“

 

У свом есеју Getting Good, аутор Ричард Русо описује живот писца који је данас на ивици – на ивици самоиздаваштва на којој занат често уступа место брзим текстовима и брзим финансијским обртима; на ивици где је све мање простора за роман који настаје полако и пролази кроз поновно писање и још једно писање и можда још једно поновно писање…

То је ситуација која га нервира и није сигуран да ће свет, све више окренут технологији, увек прихватити задовољство читање добре књиге.

„Живот писца је живот који се мења пред нашим очима. Имао сам најбоље од живота писца. Али новим, младим ауторима све је теже”, изјавио је Русо у недавном интервјуу за Хералд. „Размишљао сам о томе шта сада значи бити писац, са којим новим стварима треба да се боре млади аутори, кад приче долазе из разних углова као што су ТВ, подкасти, филмови и видео игре.”

„Постоје различите врсте писања које нису постојале на почетку моје каријере. А у исто време, странице новина са приказима књига на које сам навикао пресушују”, рекао је.

Он залази у то у Getting Good и овај есеј закључује питањем: „Претпостављам да бисмо сви желели да знамо шта ће се десити са уметношћу и занатима када је толика предност дата брзини у односу на културу. Да ли се и ове делатности морају прилагодити заједно са онима који их практикују? Или култура ипак препознаје да се неке ствари једноставно не могу збрзати? Остајем опрезни оптимиста.”

Русо је аутор многих романа, међу којима су Empire Falls, овенчан Пулицеровом наградом, као и два прозна дела Nobody’s Fool  и Everybody’s Fool у којима се аутор враћа на сопствено одрастање у индустријском граду у северном Њујорку.

Многи есеји у овом невеликом издању тичу се писања – нису то само лекције које је научио током своје каријере, већ и лекције неких, њему омиљених аутора попут Марка Твена и Чарлса Дикенса. Како је рекао, неколико их је раније штампано, а неки од њих никада нису били објављени, већ су настали од његових предавања.

Једно од обележја прозе Ричарда Русоа и његових књижевних јунака јесте употреба хумора, и њега посебно истражује са великим и урнебесним дејством у The Gravestone and the Commode (Надгробни споменик и комода). Чак и сам наслов изазива смех, чему је Русо без сумње тежио. Жељан је више аутора са смислом за хумор, који се, наравно, користи да разоткрије мане и слабости, али и само зато што је свет напросто смешно место.

Зато му је било драго што је овогодишњи избор за Пулицерову награду добио стрип-роман Less Ендруa Шона Грира – књига која му је пружила чисту радост. „Засмејала ме је и сломила срце.  Има много сјајних, бриљантно озбиљних ствари и врло мало ове друге ствари која ми се толико свиђа.”

„Није случајно што два моја романа у наслову садрже реч ’будала’. Рекао бих да је бити будала барем понекад веома људска ствар. Чини ми се да су Американци ових дана сигурни само када је у питању праведни гнев. Сваки пут када смо онлајн, сваки пут када кликнемо, чини се да тражимо још једну дозу праведног гнева. Много здравији начин да гледамо на свет је нешто много мање ексклузивно. Глупост у свету је оно што нас све чини саучесницима.”

Ипак Русоово писање је такође задирало и у озбиљније теме нашег времена. Средњошколац у роману Empire Falls спушта се у лични пакао и једног дана доноси пиштољ у школу са већ познатим резултатима. Роман је објављен 2001. године, две године након масовне пуцњаве у средњој школи Колумбајн. Аутор каже да се данас једначина променила.

„Изгледа да смо сада на другачијој територији”, рекао  је. „Сада се ствари много брже дешавају. Време за предах између једног инцидента и оног следећег постаје све краће. Да се исправим. Скраћује се овде у САД-у, не и широм света.”

„Сада ако сте несрећни или депресивни или љути, скачете са ’Могу да урадим ово или оно’ на ’Могао бих да узмем пиштољ и убијем гомилу људи’. Америко, имамо проблем. Колико год да је инцидент Џона Воса (лика из Empire Falls) био застрашујући, изгледа да је другачијег калибра од Дилана Руфа, који је отишао у цркву и кренуо да убија црнце.”

„Не могу да поднесем ту помисао да амерички дечаци одрастају и изједначавају оружје са мушкошћу. Насиље оружјем и покрет #MeToo говоре да нисмо успели да објаснимо дечацима шта значи бити мушакарац”, рекао је.

Ипак, Русо и даље чврсто верује у Америку и пише суштински америчке романе.

„Ја сам дечко са плаката за амерички сан. Тамо одакле долазим нико није имао новца. Али сам одрастао за време Другог светског рата када је оптимизам у Америци био готово бескрајан. Моји родитељи су имали разлога да верују како ће Америка бити инклузивно место, да је њихова будућност светлија, као и моја.”

„Земља коју изгледа издајемо сваком приликом која нам се укаже. Али то не умањује моју љубав према земљи која би требало да будемо, а понекад и даље показујемо да јесмо.”

Русо каже да је објавио ову збирку есеја, као и два мања издања кратких прича, описујући их као одломке из својих романа у које није могао да их смести, а нису хтели ни да напусте његову машту. Ипак, он остаје романописац. Само се за писање новог романа „окренуо домаћем”, a и материјал му је увек при руци.

„Људи који ме знају кажу да сам, као и увек, пун срања. Тако да се томе не назире крај.”

Извор: Fosters Daily Democrat

С енглеског превела Јована Сремац