Рекини аутори ти препоручују: Књиге за ово лето
Свако лето са собом донесе и једно познато питање: Коју књигу понети на одмор?
Зато смо замолили Рекине аутора да издвоје књиге којима се увек радо враћају или које су их заинтересовале у последње време.
Своје препоруке поделили су Наташа Смирнов, Милица Делић, Милица Митић и Александар Танурџић и још једном показали колико су читање и писање нераскидиво повезани.
Наташа Смирнов
Дебитански роман Наташе Смирнов, „Кратки резови“, посвећен пробелму тинејџерског суицида, за кратко време доживео је своје друго издање. У међувремену смо објавили и Наташин роман „Кроз прозор“, у којем пратимо жену која се суочава са зрелом љубављу, прошлошћу која не престаје да боли и осећањима која никада нису добила свој прави облик. За читаоце је припремила четири препоруке.
Обуци своју породицу у сомот и џинс, Дејвид Седарис
Смејаћете се до суза, а онда пожелети да позовете маму или брата јер духовитошћу и аутоиронијом, Седарис избегава патетику, али на концу нам даје оно што зовемо “топла породична прича”. Суштина у форми коју волим.
Мекано и јестиво, Милица Митић
Ако тешко варите пролазак времена, цену родитељске љубави (ма, сваке љубави), губитак као саставни део живота, неизвесност тренутка који живимо… ако вам још увек стоји у грлу нека реч коју бисте волели да сте изговорили, а сада немате коме… Миличина поезија ће вам бити лековита и учинити ове животне истине меканим и јестивим.
Лету је крај, Дубравка Ребић
Опет породични односи, али овог пута за југоносталгичне. Волим колико истраживања Дубравка уложи у писање и што нам неке преломне историјске тренутке дочарава ненаметљиво из угла обичних људи. За мене је то најбитнији угао, на који кад заборавимо, десе се страшне ствари и човечанство назадује.
Стилске вежбе, Рејмон Кено
Ако сте фасцинирани језиком и његовим могућностима или ако сте, насупрот томе, некад изговорили ону чувену “ма, важно је само да се разумемо”, ова књига ће вас подстакнути на размишљање и преиспитивање. Ваљало би и да застанете и одате почаст преводилачком умећу Данила Киша. Коју професију ће оно избрисати вештачка интелигенција? Ма, важи.
Милица Делић
Милица Делић позната је по духовитим кратким причама о ликовима који нам можда не би привукли пажњу. Приче које су биле намењена публици са Инстаграма објавили смо у едицији Река под насловом „Сањала сам Бијонсе и Џеј Зија“.
Лик и дело Франца Кафке инспирисали су је да напише кратку збирку запажања под насловом „Кафка, укратко“.
У њеним препорукама пронаћи ћеш један сценарио, кратке приче и једну збирку поезије.
Партенопа, Паоло Сорентино
сценарио је који се лепо чита и ако сте гледали филм, и ако нисте. Један опуштен поглед на живот, неухватљивост лепоте, неукротивост младости, завођење, све оно за шта човек прижељкује да има храбрости. А онда, насупрот томе, неумитност пролазности, старост и осврт за собом и својим прошлим одлукама. На крају, увек исти утисак о Сорентину: живот је прошао, али је бар био леп, жесток и садржајан.
Правилно окруживање себе предметима, Данил Хармс
није ништа ново, и махом сте већ читали ове причице уколико сте љубитељ Хармса. Али овај избор је још и лепо и духовито илустрован, а уврнут му је и наслов. Заувек најдуховитији писац, ако вас забављају апсурд, иронија и ирационално.
Одлична збирка поезије Јадвиге Малине Пре него што,
пољске песникиње коју ћете, свакако, са уживањем читати, али заслуге за то уживање великим делом припадају преводу Бисерке Рајчић. О песникињи нисам ништа знала, али је избор на њу пао када сам видела преводиоца. Испоставило се да је ово пун погодак, једна од оних књига на коју сте набасали и баш вас је усрећила.
Милица Митић
Милица Митић је веома свестрана ауторка која се бави речима, музиком и фотографијом. Након дебитантске збирке поезије „Забрањено купање у зони пограничног прелаза“, објавили смо и њене стихове описане као тиха побуна у стиховима, под насловом „Мекано и јестиво“.
За читаоце је овог пута издвојила један класик и две збирке поезије.
Почетак лета доба је нежности, рањивости и изложености, скидамо своје оклопе и штитимо се једино од сунца. У складу са тим, прилажем кратку листу књига које би можда требало прочитати баш сада.
Били смо добри момци, Ђорђе Симић
И даље памтим своје прво читање Добрих момака – знам тачно где сам се налазила, које је доба дана било и колико је трајао уздах који сам испустила након склапања корица. Ово је књига о добрим дечацима која додирује све болне тачке нашег колективног тела, истовремено деконструишући устаљене обрасце мушкости на какве смо навикли. Мислим да је Ђорђу то пошло за руком јер је писању ове књиге приступио из позиције радикалне нежности. Мени и даље најлепша ЛГБТИQ+ књига на овим просторима.
Она каже, Иво Кара-Пешић
Омиљена књига поезије објављена у протеклом периоду на нашем језику. Дошла је до мене баш у моменту када сам била искључива у ставу да нас мушкарци не познају довољно добро на начин на који је потребно да би о нама писали (извињавам се, Танурџићу, Огњенка је стигла касније) и пореметила све моје постулате.
У овој књизи Иво се изузетно спретно измакао из улоге лирског субјекта, померио у страну, одсутан таман толико да заборавимо на њега као песника и тако језиком лишеним грубости, али не и тежине написао најлепшу могућу посвету својој жени,
Господар мува, Вилијам Голдинг
Класик за крај.
Као мајка дечака одговорно тврдим да не постоји рањивија категорија од њих. Када сам била у годинама свог сина тетка ми је читала Господара мува када бих остајала код ње да преспавам. Сада заједно са њим гледам серију рађену по књизи коју је режирао Јацк Тхорне (чију се Адолесценце и даље не усуђујем да погледам).
Будући да је био професор енглеског и филозофије у средњој школи, Голдинг је добро познавао дечаке. Господар мува прича је о нежности и рањивости које се, под притиском страха, претварају у чисто зло. Од структуре до потпуног хаоса, од психологије групе до психологије масе и натраг у рањивост – дечаци не треба да буду препуштени сами себи, чувајмо их.
Александар Тануриџић
Пажњу читалаца привукао је већ својим дебитантским романом „Уста ми пуна вишања“. Убрзо по објављивању, други роман „Лакримаријум” награђен је признањима „Гроздана Олујић“ и „Стеван Сремац“. Ово дело издваја се и по томе што је аутор са пуно емпатије верно пренео проблем са којим се многе жене данас суочавају. Његов најновији роман „Огњенка“ поставља важно питање: Може ли једна жена прекинути оно што траје генерацијама?
Доба мједи, Слободан Шнајдер
Кад неко уме да пише, а у глави држи ликове, радњу, време, мења перспективе и успут нас стално зауставља оним квадратићима испуњеним гласом незнаног наратора, онда добијемо Доба мједи. Читаш и само се чудиш како све то функционише без иједног погрешног корака. И на крају кажеш: „Стварно? Свака част, човече.“ И да је књига била још сто страна дужа, опет би ми била кратка.
Деца Волге, Гузељ Јахина
Шта Гузељ Јахина уради са језиком, шта уради са атмосфером, шта са историјом, а шта са мном док читам, па ја стварно не знам. Само се препустиш, а роман те носи као сама Волга, кроз све што је лепо, сурово и незаборавно, а трудиш се да не потонеш на то дно, већ је претрпано, немој тамо. Најбоље је кад затвориш књигу, кренеш да тражиш шта је још написала, видиш да има још две и кажеш: МОЛИМ! САМО!“
Semper idem, Ђорђе Лебовић
Како неко успе да толико проживљеног, прочитаног и промишљеног спакује у једну књигу, а да све делује лако и природно, може само Лебовић. Читаш, подвлачиш, застанеш, наставиш, па се вратиш на претходну страницу јер ти је жао да реченица само прође, немој то, грех је, све мораш подвући. И онда схватиш да ти је књига завршена много пре него што си био спреман да је пустиш. Шта би било да је успео скроз да је заврши. Ту је и представа, па изволите.
Све дрвеће, сва деца и сви бицикли у мени, Витомирка Требовац
Ја се не разумем много у поезију, посебно не ову нову модерну без емоција, за десет минута готову, али онда узмем Витомирку, (ено ти је Булеварбуксу иди купи књигу, тражи аутограм) и шта се деси? Кажем, океј, Стефане Јакове, ниси у праву, ова збирка је микица, поезија је дивна и гле колико живота, дрвећа, ево ти и бицикл, стихови су онакви како их ко пише, а Витомирка пише, баш пише и само нека пише, остали не морају
Мекано и јестиво, Милица Митић
Малочас сам рекао да нисам баш фан поезије, и хоп, ево још једне збирке. Још једна која показује да поезија има шансе, да не подлеже трендовима, да није Елиот у улози Ахила, него је поезија, јестива, мекана, и добра за све органе, за душу највише (ко је има), али уме мало и да заболи на свим местима где се пулс осети, посебно кад видиш да недостајање је срање.
