Речи Исидоре Секулић aктуелне и данас

Поводом годишњице рођења  и 85. годишњице од како је постала дописни члан САНУ

 

Исидора Секулић рођена је 16. фебруара 1877. у Мошорину. Мајка Љубица умрла је када је Исидора имала шест година. Са оцем Данилом и братом, Исидора се из Руме сели у Земун, одакле ће потицати њене прве књижевне импресије (проза »Сапутници«), али и трајнија књижевна опредељења (»Кроника паланачког гробља«, 1940). После завршеног трећег разреда реалке у Земуну, наставља школовање у Новом Саду (Виша женска школа), затим у сомборској Препарандији, коју завршава 1894.

С успехом ће се потом усавршавати у Будимпешти („виши курс државне педагогије“), након чега се 1897. запошљава као наставница у Српској девојачкој школи у Панчеву. Године 1909. прелази у Шабац као учитељица Више девојачке школе. Књижевни рад Исидора започиње у „Српском књижевном гласнику“ причом „Главобоља“. Уочи балканских ратова, објављује прву збирку приповедака „Сапутници“ (1912), а уочи Првог светског рата „Писма из Норвешке“ (1914). Окупацију проводи као болничарка .Године 1919. објављује две књиге: свој једини роман „Ђакон Богородичине цркве“ (Загреб) и збирку приповедака „Из прошлости“ (Сарајево). Између два светска рата много путује, преводи и пише о домаћим и светским књижевницима и темама. Постаје позната и цењена као оригиналан мислилац и есејиста.

Сарадник је најугледнијих југословенских књижевних часописа. Пензионисала се као наставница Друге женске гимназије у Београду 1931. године, након чега се у целини посвећује књижевном раду. Пре тачно 85 година, 16.фебруара 1939. изабрана је за дописног члана Српске академије наука. Током окупације живи у својој кући на Топчидеру.  За то време о свом трошку издаје своје изабране есеје у три књиге: „Аналитички тренуци“ (1941–1943) и „Записи“ (1941).

Након Другог светског рата активно се укључује у живот нове Југославије: изабрана је за потпредседника Савеза књижевника Југославије (1946). Објављује збирку приповедака „Записи о моме народу“ (1948). Године 1950. постаје редован члан САНУ и прва жена-академик, а 1951. објављује своју последњу књигу – монографију „Његошу књига дубоке оданости“. Због негативне критике други део замишљене монографије о Његошу је спалила. Умрла је у Београду 5. априла 1958. године и сахрањена на Топчидерском гробљу у Београду, скромно, како је и желела.

Исидора – наш велики мислилац

О образовању мушкараца и жена

„Мушки су нешто више протежирани што се тиче васпитања, пре свега, на пољу умног образовања – они су господари; положај грађанина у држави, место човека у друштву, достојанство оца у породици (пред)одређено је, опште усвојено је и респективно. Стога је и њихово васпитање за живот донекле олакшано, пошто ти закони, државни и друштвени, бар означавају правац и одређују циљ васпитању; код нас, женских, баш је обратно; и као студенткиње и као раденице на јавном пољу, нас још увек само преко рамена гледе – друштво женских на мање, него мушко, само са разног становништва, у друштвеном животу смемо себе и друге забављати, ма и оговарати и сплетке градити, али о нечему слободно мислити , самостално у некој акцији учествовати, реформисати, томе се, малтене, сви мужеви и сви очеви одупиру; онај познати култ „Мајци“, „хранитељици“, „анђелу дома“ – и тај се канда само до четвртог разреда основне школе учи напамет, а касније срета на папиру, док грађанка са грађанским правима – то је поготово сиже за комедију…“

О младима

„Нове генерације нити су рођене из спокојства, нити ће рађати спокојство. Више је него јасно да те генерације носе у себи још читаве серије сваковрсних политичких, социјалних и уметничких потреса. Сви осећамо да су се и најконзервативније идеје помеле, да истине блуде и не малаксавају, да је нешто номадско ушло у спољни и спиритуални живот човека. Млађе генерације јесу, и остаће, жељне сталности, сигурности, мира, праве куће, домаће топлоте, младости сна (…) Жалосна је слика данашњег друштва, а бедна су деца модерне цивилизације и данашњег рахитичног васпитања; иначе је васпитање, уз модерну цивилизацију, труло и шкодљиво.“

О нашем односу према стварности

„Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо. Вере и љубави никада немамо за њу… Као Ирци, тако смо и ми сањали неплодне бунџије, тако и нас никад не привлачи прави циљ, тако и ми никад не трошимо снагу онде где треба. У сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове. А кад екстаза прође, ствар, наравно, изгледа незнатна, ситна и недостојна; код нас нема јединства између оног што треба и што се мора, и оног што се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица. Практично би било не опажати их. Логика и практика су далеки сродници, а премудрост је, врло често, немудрост.“

О односу према земљи

„Неприродно је и неморално што се човек, настањен у граду, сети земље само приликом земљотреса. Држимо се и управљамо, у свим класама, по нечем, скоро присилно обавезном у механизму друштва. И сељаци и интелектуалци схематизовали су се на начин техничких радника. Има много спутаног и у најснажнијем данашњем човеку. Без сумње је добро што је дошло до покрета човека друштвеног; али ће баш зато морати доћи до покрета човека ширег, елементарног, природног, земљиног. Јер сваку друштвену револуцију и покреће и носи и преображава – лична револуција. Личне револуције су дубље, јаче, племенитије зато што је човек нешто широко, опште, непроменљиво у суштини, док је друштво само структура, облик специјалан и пролазан.“

„Нелогично је што све већи и већи број људи тежи да живи на скученим просторима на истоветан начин: да живи један од другог и један на другом. Заиста све, од нечије бунде до нечијег талента, има данас свога завидљивца, паразита, пљачкаша.“

„Људство се претворило у праве очајнике, човек више не уме живети самосталан: а у гомили, један пуза уз другога, паразитишу један на другоме на све начине: идејама, доктринама, професијама, злочинствима. Људи су данас полетни у изуметцима техничким, а изузетно неинтуитивни и неоригинални по снагама карактера. Не умемо се „држати“. Навикли смо да нас новац држи, да све новцем плаћамо, и нико више неће собом, карактером својим да плаћа нешто оригинално и самостално.“

Аутор текста: Јелена Загорац