Растко Шејић, поема Када пливаш: Метафоре за море

(Растко Шејић, Када пливаш, Прометеј – Нови Сад; Матица – Боке Тиват; Шта хоћеш – Београд, 2023)

Обртање кормила

Песник Јован Христић рекао је на једном месту да је немогуће пронаћи метафору за море. Чини се да то сугерише да се море може схватити ако метафора за све. А са још већом сигурношћу може се рећи да поема Растка Шејића, Када пливаш, то сугерише.

С друге стране, постоји схватање, на пример изражено у студији о страху на Западу Жана Делимоа, да је море један од најизразитијих од тих страхова. На том трагу, Растко Шејић обликује свој песнички свет, али користећи, напротив, ту чињеницу као своју предност. То врло речито говори о савременој цивилизацији (ако се поведемо за Делимоом). У поеми Када пливаш – море успоставља као паралелни свет ком се прибегава.

Море као хетеротопија

Поема инсистира на мору као узвишенијем модусу постојања. Élan vital се у лирском субјекту побуђује у мору, на сунцу. Већ први стихови су позив на придруживање том антисвету, напуштање познатог и свакидашњег. Оно је оличено у граји туриста, и лошем музичком укусу локалних кафеџија.

Бока Которска се у овом делу поима као изразито српска средина, али у исто време и медитеранска. Из тог разлога има потенцијал да служи као посредник између српске културе и света. Но, под утицајем моћи, дешава се обрнут случај. Доминантна култура намеће своје поимање света. Отуда и веза са неосимболистичким песницима попут поменутог Христића, који се такође окреће Медитерану. И тамо увиђа декадентније приморске културе антике као праслику постмодернистичких антикултура.

Шејић, песник светске књижевности

Окретање мору као вид бунтовништва, у смислу одрицања од света, није непознато у историји светске књижевности. Неодољиво побуђује асоцијацију на романтичарског, бајроновског јунака. Ипак, у случају Бајрона, у питању је путовање које има јасну сврху: да саблазни, скандализује. Другост, страност свету је још нека врста позе, колико год био искрен светски бол који понука на такав пут. Пливање није само метафора за живљење, већ за приморског човека представља део идентитета. За Шејићевог јунака, тек у блискости мору манифестује се потпуно јединство тела и духа, тиме што тело превагњује. Други велики епски песник на ког би се Шејић сигурно радије позвао, метафизички Његош (који се гдегде и цитира у поеми), овде се поставља „наглавачке“.

Поморско виђење света Шејићевог лирског субјекта је путено, физичко, и непосредовано, а опет не без проницљивости. То га приближава другом класику светске књижевности: Раблеу. Само постоји и известан обрт. Према канонском тумачењу, Рабле телесно доле, које је профано и опсцено, повезано са земаљским принципом, диже на ниво високе културе и уметности. Напротив, ведро схватање света и сопства у Шејићевој поеми не достиже се везивањем за телесно-земаљско– него са воденим, морским светом.

Шејић, песник Медитерана

Песник ту доминантност воде у човековом животу, њен већи значај од копна, оправдава двоструко. Са једне стране покривеношћу Земљине површине водом. А са друге, што је још значајније за њега, и количином воде која сачињава само људско тело. Као да Шејић жели еманциповати воду као принцип постојања, на исти начин на који је то чинио Рабле у контексту материјално-земаљског. Посебан значај ово схватање добија вратимо ли се првобитној поставци о мору као једном од традиционалних извора страха на Западу. Као што је телесно и материјално (наспрам духовног, сакралног) за Раблеа пут ка досезању земаљске утопије, тако и Шејић проналази пут изван духовних проблема савременог света у – мору. Пучина је Шејићев карневал.

Са становишта (само)наметнуте отуђености, лирски субјект стиче преглед свеколиког савременог света, удаљивши се од њега на пространствима мора, на просторима припадности. Константно враћање пучини притом није израз бајроновског ескапизма, романтизовање меланхоличног осамљивања. Пре да се чак ради о агоналном односу према животу какав прокламује Ками у есеју Мит о Сизифу. Ако Шејићевог лирског субјекта схватамо као ирационалног, онда не схватамо ни зашто Сизифа треба замислити као срећног.

Аутор: Зељић Павле