Путовање и значај Герхарда Геземана

„…Осам сати је ујутру. Сунце гледа преко брда. У школском дворишту иста слика као и јуче, само сељанки нема. Још спавају. Младићи такође. Ја седим у тескобној учионици и пишем химну пегавом тифусу. Такву химну још нико није написао, чак ни Томас Ман. Али ја ћу то нешто другачије да учиним него што би он…“

Другачије него што би он… Управо у тој речи другачије крије се једна личност, један живот, један пут и много страдања. Другачије је оно што дефинише Герхарда Геземана и његове записе о страдању српске војске и народа Са српском војском кроз Албанију 1915-1916. Другачије, али не погрешно, већ аутентично другачије.

О албанској голготи, Плавој гробници, Крфу, Виду, Солуну, Кајмакчалану, пробоју фронта и коначном васкрсу давно отписаног противника и у домаћој и у страној историографији речено је много. Али оно о чему пише Герхард Геземан није типично историографско дело које проучава поводе, узроке, ток и последице неког догађаја. Он на то ни не претендује. Од 1. новембра 1915. па све до 31. јануара 1916. Геземан је на врло успешан, смео, књижеван начин описао нешто што је постало национални симбол и одредница српског народа. На око две стотине страница Геземан читаоце води кроз своје свакодневне сусрете са смрћу, умором, глади, храбрости, одважности обичних и необичних људи у земљи коју су сви отписали. Али коју ће он маестрално описати, другачије од других…

Геземан и Србија – дубока веза и ратни пут

Тајна тог маестралног стила писања Герхарда Геземана, његових запажања и књижевних описа најтрагичнијих месеци Краљевине Србије у Великом рату, налази се дубоко у његовој интелектуалној позадини. Управо ту лежи и значај његовог дела јер Геземан није случајни сапутник српске војске и народа. Он није ни млади аристократски ентузијаста, жељан авантуре у животу каквих је било много у то доба, нити је одушевљани војник који је дошао да помогне народу уништеног ратом. Напротив, Геземан је већ 1914, када се нашао у Београду, највише заинтересован за проучавање српске културне баштине.

Одушевљен српском епиком, студент славистике, 1914. Геземан постаје суплент Прве мушке гимназије у Београду. Како напомиње преводилац његовог дела Радосав Меденица: „…Оно што је у својој имагинаицији наслућивао из народних песама о устанку под Карађорђем и борбама голоруке раје сада се одигравало пред његовим очима: једна мала земља притешњена од моћних царевина не само да се успешно одупире насиљу него и задаје снажне ударце. Импресиониран свим тим, овај млади човек доноси необичну одлуку: везује своју личну судбину за судбину српског народа.“

Заслуге за неговање народне књижевности

Уместо да се врати у свој родни Лихтенберг у Немачкој, Геземан је одлучио да остане у Србији и помогне њеним ратним напорима. Најпре као испомоћ у болницама у Крагујевцу и Врању, где је прележао тифус, а потом и као истакнути слависта који је за собом оставио бројне радове у којима је проучавао српску народну епику. Управо он је заслужан за обраду и издавање најстаријег зборника наших народних песама – Ерлангенског рукописа.

Поред тога, 1926. издаје и Студије из јужнословенске народне епике, потом Композициону шему и херојско-епску стилизацију, као прилог импровизаторској техници епског певача, али и анализу и обраду бројних епских народних песама. Када се то има на уму, није тешко доћи до закључка да посебност Геземановог дела Са српском војском кроз Албанију 1915-1916, оно што га чини другачијим, јесте управо ова духовна и интелектуална позадина једног младог човека који је из најплеменитијих побуда остао у Србији онда када су сами Срби исцртавали руте којима ће се повући из ње.

Управом тим рутама, заједно са њима, пошао је и он.