Путописи кроз утробу: „Код Хиперборејаца” М. Црњанског и „Метохијски сфумато” Д. Филиповић

ОВО ЈЕ СЛОВЕНСКА КЊИГА

 

ТАЈНА ПУТОПИСА

Још од најранијих дана људи су желели да опишу крајеве кроз које су прошли и објасне људе с којима су се срели; чак и када им се није веровало (као Марку Полу, на пример), они су осећали потребу да оправдају своје путовање остављајући писани траг о њему. Што се пак новијих путовања тиче, њих су, још од романтизма, интензивно почели да предузимају песници; жељни ДРУГЕ ОБАЛЕ, ОНОГ САЊАНОГ ТАМО, они су се на пут отискивали у потрази за златним огњиштима свог „ја”. Зато је модеран путопис – путопис кроз себе; описујући спољашње пределе уловљене у замку „ја”, песник их присиљава да заувек уђу у његов унутрашњи простор.
Дакле, то треба имати у виду када читамо „Хиперборејце” Црњанског. И то треба имати у виду кад читамо „Метохијски сфумато“ Душице Филиповић. Нису то класични путописи, него путовања кроз сопство у потрази за праисконским врелом битија.

 

ЗОРЊАЧЕ У КОЈЕ СЕ ГЛЕДА

Црњански од почетка у „бескрајном плавом кругу” свог стваралаштва има једну звезду. То је звезда његове чежње, звезда недосезиве, а преко потребне Отаџбине у којој се дише и живи са дна себе. Далека Суматра је рани символ његове потраге за коначном луком и котвом смисла; Стражилово није било само војвођанско брдо, него и символ сваке песничке Отаџбине; у „Сеобама” из маглуштина које се вуку над равницама израња Русија; у „Ламенту над Београдом” коначно уточиште уморног „ја” је град на ушћу Саве у Дунав. Сан о Хипербореји, земљи с оне стране леденог севера, у дело Црњанског ушао је из највећих дубина песниковог сензибилитета. Не прихватајући, као ни Ниче, хришћанско схватање трансценденције, идеју о вечном животу који се наставља с оне стране гроба, Црњански се (опет као и Ниче) окреће античком миту о Хипербореји, земљи у којој живе срећни, снажни, духовно и телесно здрави људи; срећнији и снажнији од наших познаника, лепши од мушкараца и жена које срећемо на улицама, они у својим очима чувају сјај архетипског сунца. Хипербореја је нека врста простора у коме и даље траје „златни век”.
У „Метохијском сфумату“, у коме је православна хришћанска вера као темељ нашег бића повезана са народном вером, басмама и гаткама, Ђурђа, аутофикцијски одраз Душице Филиповић у огледалу завичајности, смислом обасјаног предела порекла, трага за могућношћу самонадилажења кроз суочавање са трагедијама личним, породичним, националним.
Ђурђа је дете које је, још у колевци, остало без оца и ујака, дете чији је деда остао без четири прста у немачком логору, дете чија су баба по оцу и прабаба по мајци биле уметнице бојадисања и ткања и тешке мученице свакодневице, као и њена мајка, која је понела крст са снагом старих, дете које је уобразиљом дозиђивало срушене куће и олтаре, дете које се, на студијама, срело са Приштином која је ишла у сусрет грађанском рату, дете које је постало жена и мајка петоро деце, и дете које је, сагледавши све ужасе нашег народног страдања, одбило да се помири са поразом какав нам је, вековима, нуђен ( „Пиј шербета из чаше Свечеве, ал` сјекиру чекај међу уши“, рекли би Његошеви јунаци који су прешли с друге стране Завета ).
И дете које је заволело Црњанског.

ПРИСУТНОСТ ЦРЊАНСКОГ

Црњански је, подтекстуално, присутан у читавом „Метохијском сфумату“ – од првобитног читања које Ђурђи даје скоро све што се од књижевности може добити ( од чулног искуства мушко – женских заноса до историјске свести; Црњански је и заводник младог срца и путеводитељ кроз сеобе, што доказују да смрти нема ) до најфинијих подробности њеног приповедања. Када Ђурђини отац и ујак седају у камион, да продају гајбице са јагодама: “Баба је рекла да је отац сав сијао, док је ишао уз пут, са ујаком, до плавог тамића, у који су ускочили, скоком веселих бића“, ми се одмах сетимо „Стражилова“ и лирског субјекта спремног да скакуће скоком „веселих, пијаних бића“.
На самом почетку своје књиге неодредиљвог жанра ( какав је и „Метохијски сфумато“ Душице Филиповић ), Црњански се сећа како је успео да фотографише сломљено галебово крило и своју сенку. Дивна, магличаста слика меланхолије: тај галеб је иста она Чеховљева птица која надлеће језеро неостваривих чежњи Трепљова, Нине Заречне и осталих јунака драме; тај галеб је исти онај албатрос коме се изругују морнари што су га заробили – албатрос из Бодлерове песме. Препознајући себе као сенку, приповедач књиге „Код Хиперборејаца” исповеда своју немоћ, своју утварност…
Црњански тврди да је увек осећао живот као сан из кога ћемо се пренути у неку другу, коначнију и бољу јаву. Неко од његових саговорника у „Хиперборејцима“ примећује да је похлепа за путовањима, откривањем непознатог, налажењем изгубљеног, нека врста лудила, управо онаквог лудила какво су, као hybris (трагичну кривицу), Грци сматрали кажњивим у свом класичном периоду. Путовања су потреба да се прекорачи граница, да се додирне забрањено. Црњански је свестан тог великог, метафизичког ризика путовања: на некој од пловидаба може се заувек потонути, са неког пута никада се нећемо вратити, нека свратишта и гостионице могу се претворити у тамницу и гроб. Па ипак, он иде даље, пркосећи стихијама. Каже да је свагда имао осећај нереда у стварности; и још – да је желео да ишчезне у даљини. То ишчезнуће, та етеризација, тај бег од сопственог „овде” и „сада” намеће и много елемената форми саме књиге „Код Хиперборејаца”.
Присуство медитативног, есејистичког, и присуство путописног код Црњанског из истог су извора: размишљати о свом ишчезнућу и путовати кроз измаглицу своје унутрашњости – то је начин на који Црњански жели да у географску карту језика уцрта обрисе своје Хипербореје.
У роману „Метохијски сфумато“ присутна је етеризација Црњансковог типа. Јер, како рече Миљковић, све је нестварно док траје и дише, и тек цвет, мирисан у својој одустности, даје пуноту значења нашем постојању. Ипак, док се Црњански нада Хипербореји, Ђурђа се, у својим трагањима, креће међу нашима и у нашем. И кад отпутује у Европу, у Лувр. Таква је и њена ћерка Симона, која своју научну будућност такође гради у свету, али остаје привржена дому као извору и увору.
Ђурђа своје искуство неовдашњег, самонадилажућег, опробава на простору између Јежевице и Драгачева и Косова и Метохије. Кад оде у Париз, она је тамо да би упоредила осмех Леонардове Мона Лизе и смирено трпљење грачаничке Симониде. Она је тамо да би схватила да све лепоте Запада, загонетне као моћ и као блуд, нису самерљиве са нашом тајном. Лепота јесте, али није наша, као што ни боја из Немачке није наша, па је баба Даница не прима у састојке које ће тканине одеће претворити у ношњу наше древне племенитости.

ВЕЗЕ КОЈЕ ТРАЈУ И НЕ КИДАЈУ СЕ

Црњански говори о Тасу, о Леопардију, о Стриндбергу и Ибзену; о Микеланђелу, каткад. О краљевима, о историји, о судбини. Однекуд изрони Хамлет; улицама књиге Црњанског шета Кјеркегор с кишобраном и једном краћом ногавицом. Есејистички приступ проблему у овом делу је чест управо зато што се у њему много мисли. Мисле, претпостављају, расправљају и убеђују се сви: од маркиза и маркизе, преко Албанке и њеног мужа до Карин Нордстрем и Торстена Рослина. Воде се разговори о најразличитијим темама; маркиз извргава руглу новоуведену римокатоличку догму о Мадони, а Црњански је, витешки упорно и сетно, брани од насртаја јефтине кордучијевске сатанистичке логике. Јунаци малих есеја Црњанског су Хиперборејци: макар рођени у Италији, то су свагда они аскетски смели и чврсти људи духовног севера, продувани леденим ветровима метафизике. Све је, на једном месту каже Црњански, на овом свету у вези: Хиперборејци и Словени, они које су арапски путописци називали Скалиби, као и римски песници који су о томе певали. Тасо, који је лудо волео, био је затворен у лудницу, након што су му сви рукописи одузети. Он је тамо стоички трпео, исто као и Леопарди, који је говорио да има меридијанске очи. Кад неко примети да су такви склопови неразумљиви, Црњански вели да су они сасвим јасни Хиперборејцима, људима који осећају шта је право јунаштво. Идеал есејистичких медитација Црњанског је један: смелост да се годинама буде живи мртвац, какви су били утамничени Тасо и грбави Леопарди, већа је него да се јаше коњ у пијаном заносу.
Што су за Црњанског Тасо и Леопарди, хероји постојања у очајању, то је Душицу Филиповић Косовка девојка. Не именује је, а стално је присутна.
Ђурђа у „Метохијском сфумату“ свуда среће трагове Косовске девојке, о којој је, по Славици Гароњи, певала Вукова гусларка, Слепица из Гргуреваца: „Она у три фазе опева и слика сву трагедију жена након Косовске битке, управо кроз овај лик: када Косовка девојка у истоименој песми, иде на разбојиште, у сјају своје одежде са култичким предметима (хлеб, црвено вино, у златном кондиру), да тражи свог вереника, девера и кума. У другој песми „Мусић Стефан”, када се враћа очајна – и среће закаснелог витеза – Мусића Стефана (јер је обред прелаза – свадба – ако се не изврши био за жену гори и од смрти, као уосталом, и останак кнежеве клетве на витезу), и најзад, у трећој песми „Марко Краљевић укида свадбарину”, где је Косовка девојка већ историјски угрожена и изложена ономе што ће нажалост, хришћанске жене да чека вековима – похоти турских освајача. Да би избегла црног Арапина и његово право прве брачне ноћи, њена патња је изванредно ликовно дочарана: већ је сва поседела, молећи Марка да је спасе, а он чини (барем у песми) први пут ону свету заштиту нејачи и освету над насилником, убијајући га, јер је посегао на женску част његове „посестриме”, са чувеним стиховима у поенти: „Ој давори, ти Косово равно / Шта си јутрос дочекало тужно / Да Арапи сад по теби суде…”.

У „Метохијском сфумату” Косовку девојку препознајемо на многим и различитим местима: она је, пре свега, Новомученица Босиљка из Пасјана, коју ће зулумћари растргнути коњима на репове, јер ће одбити да пође за зулумћара и испуни његову злочиначку вољу. „Бејас Ханума“, потурчена кћи свештеника, која је, када ју је хришћанска молитва исцелила, од мужа добила могућност да свом народу обнови срушени храм у селу Пасјану, такође је на трагу Косовке девојке, оседеле од патње, али неодустајнице заветништва. И девојка Азра, ћерка оца муслимана, Хасана, и исламизоване Српкиње Злате, којој су у коси, пред сахрану, нашли крст, Азра која је расла са Ђурђином ћерком Симоном ( а она покушала да њену и судбину њене мајке опева у својим писменим задацима ) потиче из света који је за Косовке девојке наступио после тешког земаљског пораза, када је требало изнова живети у измењеним условима на ивици пропасти и слома.
Симонини писмени задаци, који, углавном из формалних разлога, не наилазе на добар пријем код њене професорке књижевности, покушај су да се допева и доприча оно што је „из тмине појање“ косовско – метохијских векова. Јер се архетипично понавља, а не нестаје. И у томе је моћ Душице Филиповић – да нам, својим писањем, не дозволи да мислимо како живимо као неко други, и да смо заиста успели да побегнемо од себе. Нисмо, нећемо, не можемо побећи.
Сама њена Ђурђа је била Косовка девојка, која је, почетком последње деценије прошлог века, наслутила судбину свог народа на Заветној земљи. Чак и када се остварила као жена и мајка, она је наставила да оплакује одузете пределе и утамничену лепоту, јер се све достојно плача мора оплакати.
Код Душице Филиповић есејистичко је такође посвећено  размишљањима о књижевности и ликовној уметности, као и о везама писања и сликања. Та веза је у сну, који нам помаже да се не помиримо са овдашњицом, при чему писац, који је увек и песник, не треба да нам наметне своје виђење, ма како снажно, него да нас поведе ка нашем сопственом (сно)виђењу. Стапање утиска и слике, осећања и сазирања у Једно је крајњи циљ нашег постојања. Зато је наша дубина у висини, у бескрајном плавом кругу. Зато је, сматра Душица Филиповић, наш задатак да Србију суочимо са Сербијом, без обзира што можемо умрети а да се не сретнемо.

⌈…⌉

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Жена је, изгледа, крваво преварена. Раније јој је било тешко, јер, како народ каже, не стоји кућа не земљи, него на жени, али су је касније преварили мегакапиталисти, вампири савременог човечанства, све у име „ослобођења”. Њој је требало, како рече Честертон, више правих привилегија, а не лажних и неостваривих права. Зато нас упозорава и Славица Гароња: „Жена неолита је сама бирала када, с ким и колико ће деце да роди, била је на степену религиозног обожавања, управљала духовном и материјалном сфером живота у друштву и породици, по гинекократском праву, чији су чланови сви били заштићени и под њеним окриљем, и у суштини, то је било истинско друштво једнакости, где нико никог није угрожавао, нарочито насиљем се није ништа постизало, што се више никада није поновило (у историји). И сад видите ту количину феминистичке агресије, чак острашћене идеологије (што је мушка методологија борбе) и претварање жене у сопствену супротност, све до задирања у језик у име „родне равноправности”. Патријархални брак је мушка творевина, али феминисткиње још дубље упадају у његов глиб (оваквог модела), не увиђајући да је све постављено на сасвим обрнутим поставкама, и ту су дошле у један идеолошки ћорсокак.“
Јер, по Честертону, жена је свима ставила до знања да више не жели да јој мушкарци диктирају, да би се запослила као дактилографкиња. Убацили су је у систем капиталистичког нихилизма, искоренили је и дали у руке стег борбеног безбожништва.
У доба „Великог ресета” прича се, по жену, завршава појавом женских лутака које раде на вештачку интелигенцију; већ одавно, те секс – лутке, које могу да се купе за пар хиљада долара, имају речник од 25 хиљада речи, немају главобољу, немају месечне одливе, не троше паре, не звоцају, не разводе се, не узимају бившем мужу пола имовине. И не рађају.
Али, коме још треба рађање? Рађање је застарело. Као што докторка каже Ђурђи – факултетски си образована жена, а толико деце направила. Као да кнегиња Милица, владарка и умница, није имала осморо. Уосталом, и Милица је била, за данашње појмове, глупача, и није знала за „чајлд фри“ систем, него је, предање каже, на месту где је први пут срела Лазара подигла Љубостињу, као благодарност Богу за тај сусрет ( реч срећа је од „срешта“, „сусрет“, на старом српском језику ).
И Ђурђа из „Метохијског сфумата“ је од изумрлих жена, Српкиња без којих нас, чак и овако мало, не би било, и које су од земље градиле небо, и од кровињара дворце, које су чекале синове да, јер су мужеви гинули и умирали, заору прву бразду.
Није њено име случајно, наравно.
Ђурђевац се зове ко слави Светог Ђорђа. Ђурђевско полугође је прва половина године. Ђурђевка је врста брзог народног кола. Ђурђевача је плодна и благословена мајска киша. Ђурђевак је цвет Светог Ђорђа. Ђуровача је велика чаша за јуначко испијање ракије. И многе друге речи везане су за Светог Ђорђа, а међу њима да се подсетимо и једног заборављеног глагола – „ђурђимице“, што значи „не оклевајући, неустрашиво“.
Ђурђина женственост је у том неустрашивом, „ђурђимичком“, хрљењу ка Истини и Лепоти, које су, у источнохришћанском предању, нераздвојне.
Зато је њена књига полифонична, и жанровски неодредљива: то је непоробљено, праскозорно женско у њој.
И то мора, и као проза, бити лирика, за коју Хуго Фридрих каже да је „ненаспрамност“, стопљеност певајућег са певаним и опеваним. Како каже Славица Гароња: „Усменој лирици, у том смислу, у најновијим изучавањима културне антропологије, „женском начелу“ (Лаза Костић) или женском принципу, припада посебно место, са суштински најочуванијим траговима првобитног обредног синкретизма и архајских корена усмене културе (култичка веровања, обредно-обичајна пракса, митолошко–календарски циклуси, магијско–ритуалне радње), али и три кључна иницијацијска обреда прелаза која су незамислива без жене (рођење — свадба — смрт). И не само због тога што су најчешће, као чуварке и преносиоци ових, из обредног синкретизма касније формираних песничких жанрова (лирске песме и баладе), биле углавном жене.“
Књига Душице Филиповић „Метохијски сфумато“ је много књига у једној, и, у ова потоња времена, призива све битне српске књиге, од Светог Писма до Црњанскових „Сеоба“. И сву лирику, ону древну. Јер, као што је Вук Караџић рекао, ми немамо много епике старије од Косовског боја, а лирских песама има старијих од хиљаду година.
На ту старину, на смиље и босиље, мирише књига Душице Филиповић. Модерна, постмодерна, како хоћете; али наша, и свечовечанска, управо тиме што је наша.
Хвала Душици Филиповић што није одустала ни од своје књиге, ни од своје душе. То је пример на који се, у бездушном часу наше и светске историје, треба угледати.

Владимир Димитријевић

Цео чланак можете прочитати овде.