Приказ романа „Први и/или последњи петлови”

Трећа награда на Прометејевом летњем конкурсу

рад: Зашто петлови кукуричу?  (Први и/или последњи петлови, Мирјана Миланков)
аутор: Милорад Куљић

 

Прочитао сам роман који се завршава почетком.
Главна јунакиња тоне у телесни, вечни сан, своје позне јесени, у трену, када се једна душа отеловљује у далеком Сибиру.
Један круг Сварге (Космоса) затворио је један свој циклус, једновремено други отварајући.
Бројне религије и предања људског искуства, а међу њима и наша старословенска, предхришћанска, верују, односно преносе предање, о циклусима кружења духа до његове потпуне богоугодности, примерене трајном настањењу у Рај.
Сваки овај циклус једна је нова школа изградње духа, у којој само ретки, и посебни, успевају прескочити одређени низ лекција (разреда), постижући равнотежу духа са космичком хармонијом, нужну за обитавање у рајској, светлосној сфери, истанчане божанске вибрације.
Да ли је онда и ауторка живот своје јунакиње Весне, о концу, оценила недостојним претходно описаног стања, упућујући јој дух на „дораду“, у хладни Сибир?
Овим романом, аутобиографском хроником сопственог живота, јунакињом Весном, и њеним животом, ауторка је верно осликала сопствени живот и своје окружење од сеоског одрастања, до академског, велеградског живљења.
Драму Весниних судњих осама, коју јунакиња непрекидно доживљава и, поред сталне тежње за окружењем љубави, а коју повремено плоди, са неколицином, углавном краткотрајних, љубавних упарења са сродним мушким особама, самокритички проналази у себи и својим високим васпитним критеријумима, па губитке својих љубави прихвата са болом, који достојанствено обуздава у себи.
Умировљена пензијом, Весна свој живот подвргава моћном космичком еликсиру, радосне игре обновом запуштеног родитељског дома, на селу, где формира галерију – уметнички рај, схватајући да у својој осами, ипак није тако сама и невољена, пошто се читав комшилук, са горљивим радним еланом и, искреном љубављу према њој, укључује у остварење њене намисли.
Мирјана живот, кроз Веснине мисли, сагледава као предодређену задатост „… добијамо свој животни сценарио. Своју животну причу“.
А када живот прихватимо овако, као дефинисану задатост, којој су минималне амплитуде, нашег утицаја мишљу или маштом једини избор нам остаје прихватање задатости, без опирања.
Своју веру у неуништивост људског духа по човековом крају, Ауторка слика кроз Веснине чаробне сусрете са лептиром, који јој је увек доносио мистичне спознаје, или мир, по немирима, са којима су је животне ситуације сретале.
Природу, а посебно Фрушку гору, Мирјана нам доноси, као „испосницу свога тиховања“, место досезања личног мира, чак и по стресним сазнањима личне оболелости, од неизлечиве болести.
Вреднујући високо снагу Весниног духа, ауторка је води исцељењу, кроз посвећено  метањисање у уметничким изразима, личне галеријске чаролије, где она своју смртну пресуду, монашким подвигом овако разигране, детиње радости, продужава до дубоке старости, друге половине десете деценије.