Приказ романа „Ни шума са велике реке”

Прва награда на Прометејевом летњем конкурсу

рад: (Не)сагледиве воде прошлости око нас (Ни шýма са велике реке, Елен Дорион)
аутор: Весна Радовановић

… како сам могла заборавити на тренутке када, излазећи из школе на крају дана, улазим у кола, а мајка одмах склапа књигу коју је читала, смеши ми се и пита ме: Како си провела дан, Хана? А да ли сам ја икада запитала њу како је провела дан?

 

Скован седамдесетих година прошлога века у француској феминистичкој теорији књижевности, појам женског писма, често дефинисан као „женски симболички израз који настоји да превлада патријархалну хегемонију у језичким структурама“, као да данас досеже нове успоне са места које је у међувремену изборио за себе кроз дела ауторки које су, захваљујући специфичном сензибилитету, створиле дела аутономне, непролазне вредности. Бавећи се темама попут женске телесности, женске судбине, преиспитивања трансгенерацијских образаца које наслеђујемо од (женских) предака у (мушком) устројству света, списатељице отварају низ питања, не нудећи готове одговоре већ подстичући преиспитивања унутар благо омеђених оквира са којима се случајно сусрећемо или намерно мимоилазимо, али неминовно сударимо у неком тренутку одрастања и сазревања.

Јунакиња књиге Ни шýма са велике реке – дела које структуром неупитно јесте роман, али атмосфером и сентиментом нагиње поетској прози – Хана, по смрти мајке долази у посед списа уз помоћ којих покушава да допре до ње, њене прошлости, онога што је формирало њу саму, али и пре ње њену мајку, а после ње и саму Хану. Мозаик који Хана склапа, сачињен од (не)прочитаних писама, новинских чланака, дневника и поезије, води је ка спознаји да се животи свих нас састоје од већих и мањих притока, бура, бродолома, губитака, али и бонаци и нежних поветараца који нам милују маште и наде, умирују страхове и слутње, и стапају се у велике реке које ће се, потом, спојити са великим водама других људи. Мозаик вањског и унутарњег живота своје мајке склапа Хана али заједно са њом и читалац, неминовно наведен да застане и да, над многим исказима, питањима и закључцима, то исто покуша да учини и са својим животом и животима оних који су били пре нас, а који су се и у нас улили.

Вешто коримиларећи између неколиких прошлости које повезује и преплиће са садашњошћу, Елен Дорион јасно води причу ка разрешењу енигме, све време се видно али ненаметљиво ослањајући на тему вôда, као метафоре рађања, смрти, и живота као таквог. Штавише, вода као лајтмотив прожима приповедање и у лексичком смислу, те читалац – све време у сусрету са рекама, океанима, плутањем, струјама, плимом, дном, лукама, олупинама, токовима, обалама, и осталим речима који нису увек неминовно везане за саму воду већ им је употреба неретко метафоричка – стиче утисак да се на тој насловној великој реци, налази и сам (превод Љиљана Матић).

А најдубљи вирови те велике реке крију централно питање: ко су ти наши родитељи, ти подразумевани Други уз које стасавамо? Можемо ли упознати себе ако не упознамо њих? Тек када о мајци крене да размишља као о Симони, заменивши њеним личним именом реч мама, Хана зарања у суштину: родитељи нису само родитељи, већ и бића са осећањима, бића тела и страсти, крхких душа, рањивих тела, бића маште, планова, наде и страхова. И они су, као и ми, дефинисани неким потезима својих родитеља, упамћених или заборављених јер, као ни реке – свет не почиње од нас и не завршава се са нама. Тек те спознаје – или бар свест о томе да до њих треба доћи – омогућавају и нама да будемо цели. Или, речима саме јунакиње романа:

… ја мислим да је идентитету потребна истина.
Потребно је да упознам себе, ту једину преживелу једне нејасне приче,
да сазнам какав то бродолом моја породица није избегла.