Приказ књиге „Снимљени и неснимљени филмови Влатка Гилића”

Посебна награда на Прометејевом летњем конкурсу

рад: Снимљени и неснимљени филмови Влатка Гилића, Живко Поповић
аутор: Никола Касалица

У тренутку када се у Кану приказују Дани од снова (мај 1980), Влатку Гилићу је 45 година. Иза себе има деценију и по режисерског рада. Гилићев филм-учесник није аномалија (три године раније, Кичма је у званичној селекцији фестивала). Аномалија нијесу ни награде – у Берлину 1971, „In continuo“ осваја Сребрног медвједа за најбољи кратки филм. Аномалија је да ће се са Данима филмски снови Влатка Гилића престати снимати. Ти одсањани а неснимљени филмови повод су да филмолог Живко Поповић напише књигу у којој је, поред снова, уткао и живот свог протагонисте.

Литература Снимљених и неснимљених филмова скромна је и са паузом од четврт вијека између чланака. Окосницу књиге чини пријатељство аутора књиге са Гилићем и доступност извора из архиве потоњег, те биљешке разговора два човјека у периоду који је претходио самој објави. Поповић и Гилић опште и унутар текста, на начин који оставља дојам унутрашњег и спољашњег гласа. Дато стање ствари читаоцу пружа утјеху, али и непосреднији доживљај – онда када Поповић говори, Гилић је негдје у близини да говор отјелотвори, док је први ту да тијело другог постави у адекватан контекст.
Текстови о снимљеним филмовима Влатка Гилића превасходно служе за основно упознавање са режисеровим опусом и добра су полазна тачка за даља изучавања материјала. Драгоцјени детаљи осврта на Гилићеве филмове јесу они до којих се једино и могло доћи у разговору са кључним свједоком. Велики аутор пажњу посвећује наизглед споредним детаљима, па је нарочито битно када он сâм ставља акценат на њих. То је случај са чешљањем дјевојке којим се завршава „Дан више“. Ту су и анегдоте са снимања: за филм „Јуда“, стварни ујед змије-отровнице забиљежен је тек из трећег пута.

Слике које прате дио текста о филмовима су кадрови из њих, преузети са снимака ниске резолуције и лошег квалитета. (Нада је била да ће се у Гилићевој личној архиви наћи фотографије које ће Поповић моћи искористити за потребе књиге.) Са друге стране, слике неснимљених филмова Влатка Гилића биљешке су преузете из архива и оне не могу бити оштрије. Код Живка Николића, у његовим кратким филмовима могу се пронаћи идеје које ће он касније развијати у свом дугометражном опусу; код Гилића, читајући предлошке нереализованих замисли, читалац тражи обрис Сенке, палету Бунтовника.

У поглављу „Бележнице“, Гилић открива ступања у контакт са значајним умјетницима прошлости преко архетипског „импулса“; бољим увидом у његово стваралаштво изводе се закључци режисеровог комуницирања са значајним савременицима. Тако, поједини елементи „Моћи“ призивају Свету планину (оба филма излазе 1973, а Алхемичар ког тумачи сâм Ходоровски ликом одговара Гилићевом Хипнотизеру). Кошмар урбаног повезаће Кичму са Кроненберговом Дрхтавицом. Током боравка у Лондону, у Гилићу се формира идеја за сценарио о невидљивом човјеку атомског доба; брига за пут којим иде човјечанство у том истом периоду ка сличним размишљањима и преокупацијама гура Тарковског (Сталкер).

Период између Гилићевог последњег филма и садашњице готово је три пута дужи од његовог режисерског стажа, премашивши и трајање оног професорског. Управо су Гилићеви студенти наследници енергије којој није било суђено да заврши на целулоиду и, као такви – носиоци наде да ће се њихов професор остварити кроз њих. Додатно, након изласка Поповићеве књиге, нереализоване идеје Влатка Гилића припадају колективном сну. Његови снимљени филмови ту су да у том сну остатку уобличе неснимљено. Сада ваља сањати, са чашом воде поред главе. Послије живота обиљеженог неправдом, напослетку чашу може прелити и кап.