Представљен роман „Спасовдан” у Римској дворани

пише: Милан Пајевић

Узбудљиво путовање, кроз историју, културу
и људске судбине српског села крајем XVIII до почетка XIX века

У светлу лоших вести којима смо обасути протеклих дана, свака добра вест је као благослов.

Новосадска издавачка кућа „Прометеј” и Библиотека Града Београда, организовале суу уторак, 19. новембра у Римској дворани представљање књиге СПАСОВДАН Драгана Шапоњића.

Сала је била пуна љубитеља књиге разних узраста, ауторових земљака, колега са посла у министарству правде, колега адвоката,пријатеља… Било је доста младог света, што свакако радује.

Ово је трећа ауторова књига, може се рећи његов први „класични” роман за који сам слутио, а аутор је и сам најавио, да ће имати свој наставак идуће године и већ сада слути да је реч о капиталном делу.

Књига говори о насељавању централне Србије (између две Мораве, како је рекао промотер Милета Аћимовић Ивков) мада аутор говори о једном, повећем делу острва кога река Морава (у стварном животу Моравица) опкољава у свом току подно планине Голубац или „доњег Драгачева” како се некада тај део звао. Сви говорници су истакли несумњиву вредност ове књиге, како историјски, тако и са становишта теоретичара књижевности. Видно је да је писац, родом из простора са десне обале Мораве или Моравице имао не само јасно сећање на своје претке и услове у којима су живели, већ и увида у историјску и другу грађу која се бави тим временом, или из тог времена.

У другој половини XVIII века испражњене просторе западне Србије насељава ново становништво. Долази из осталих српских крајева: Старог Влаха, Црне Горе, Херцеговине…  Дошљаци се врло брзо прилагођавају новим условима живота и мешају са преосталим малобројним староседеоцима. Свиштовски мир закључен између Аустрије и Велике Порте, уз учешће Русије није утицао на промену судбине и слободарских интереса Србије. Уследиће нова страдања Срба у наредном веку све до добијања слободе и државе.

Ближи се крај XVIII века, мења се свет, пиш се историја новог доба које настаје, а живот у забаченим деловима западне Србије и даље иде својим током. Промене споро досежу у те крајеве. Животне прилике су променљиве.

Овај део из Увода у књигу, уз прву главу Моравска Србија (има их укупно двадесет) уводи читаоца у време, геополитичку позицију тог дела будуће државе, уводи топониме у географску слику, са задржавањем стварних назива, рекао бих „из неме карте”, дакле имена река, планина, градова, манастира… Радња се одвија на простору три села, а главно место међу њима има Трбовац. Острво које Морава чини својим раслојавањем, у долини испод Голупца аутор назива Косово поље и оно ће касније постати метафора, из које ће сваки читлац извлачити закључак за себе. Насељеници ће временом, уз пут који прати ток реке, оснивати не само своја домаћинства, већ ће то прво бити воденица, па ковачница, па нешто налик на хан, за окрепљење путника и преноћиште аскера и намерника…

Наравно да су то још увек времена када су јаничари долазили по свој плен, скупљајући харач или просто пљачкајући ако је имало шта да се опљачка.

У роман се кроз причу – главу Син – уводе односи у породици, писац ће кроз Алексу једног од главних јунака испричати топлу причу о љубави са Аноком, муслиманком, која после побуне јаничара у Вишеграду (који праве зулум, пљачке, силовања и убиства не правећи разлику између турских, муслиманских и српских кућа), бежи са „својим” Алексом у његов крај из кога је отишао у потрази „за бољим животом”… Ово није једина љубавна прича коју веома деликатно и нежно аутор доводи до нас.

Пратећи раст породица (или задруга, које и ја памтим из очевог села Бјелуше) писац нам кроз поглавља Очеви, Венчање, Деца, Вилотије… приказује како се оне развијају, понекад растачу, како расте трговина, и како неки се својим трудом и радом богате…

Срби не могу да имају дужи период раста и стабилизације без неких несрећа. Ако то нису ратови онда је то Куга која ће десетковати становништво али и осветлити улогу цркве, али и Славе и Сабора. Интересантна је прича Кмет која уз Освету прича о нашим наравима.

Искупљење ће доћи око не баш сложне али ипак спроведене акције да се у Трбојевцу сагради црква на остацима некадашњег манастира, и селу ће, по његовој слави променити име у Спасојевац. Било је прича о хајдуцима и насиљу, али и о развоју школства. Половином деветнаестог века у свим нахијама су отваране основне школе у којима су радили учитељи са по тридесетак ђака у разреду. (Прва школа у Ариљу отворена је 1844. а на Жиравама, Годовику и Вирову половином тридесетих XIX. века.)

Књига СПАСОВДАН је вишеслојна, и мислим да ће се читаоци враћајући јој се, не само откривати те слојеве већ и наћи (скривене) поруке које нам кроз ово приповедање шаље аутор, бивши министар правде и познати престонички адвокат.

Још да додам, да одавно уз неку књигу нисам освануо, као уз ову, СПАСОВДАН, Драгана Шапоњића.

Овако књигу представља уредник издања Александар Танурџић:

Узбудљиво путовање, кроз историју, културу и људске судбине

Роман СПАСОВДАН, аутора Драгана Шапоњића, је необично узбудљиво путовање, кроз историју, културу и људске судбине српског села крајем XVIII до почетка XIX века. Ово је прича, која слика снагу и жилавост обичног српског човека, ковача, воденичара, досељеника, староседеоца и сељака, њихова веровања и заблуде, сукобе и борбу за преживљавање.

Ненаметљивом и добро осмишљеном нарацијом, аутор на светло износи све људске мањкавости и врлине. Прича је безвремена, због начина на који се бави моралом, породичним односима, љубави, болом и губитком, сукобима и борбом за егзистенцију. Као што у животу бива, измешани су радост, љубав и бол.

Куга је пошаст која захвата једно село, чији мештани неспремни за такву трагедију, болест виде као божју казну, али уз љубав, веру, солидарност и бригу, сељачку мудрост која схвата оно што кроз науку није доспело до људске свести на овим просторима, окрећу се за помоћ богу, молитвама и градњи цркве, све до промене окуженог имена села, као искупљењем за почињене грехове. Неуобичајени назив Моравска Србија, аутору даје велику мотивацију да на једноставан начин тражи везу између прошлости и садашњости.

Ту је прича о другом Косово Пољу, које није двојник Косова и Метохије или Боја на Косову. Прича само приказује вечиту људску тежњу да своје не да, да себе види као победника, да не прихвата да буде губитник, нарочито територије.

Зашто аутор даје закључак, „ Неће бити рата због Косово Поља“, можда чудан, али га читалац може проверити за себе.