Празнична недоумица – Ускрс или Васкрс

Ускрс или Васкрс – питање је сад

Колико често би вас људи када бисте им пожелели срећан Ускрс исправили речима – каже се Васкрс? Ово је врло распрострањена језичка заблуда.

До неспоразума, као и обично, доводи незнање. Да би се решила ова језичка недоумица, потребно је да се вратимо неколико векова уназад.

Језик који су до половине XVIII века учени Срби и свештенство користили за стварање дела религиозно-поучног карактера зове се српскословенски. Да појаснимо, српскословенским се није говорило, већ се из богослужбених и других књига појало или гласно читало. То је српска редакција старословенског језика (једноставније речено – изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин), настала у време када су Срби примили писменост (током X века). Од тада па до првих деценија XV века Срби су речи као што су Васкрс, васкрсе изговарали са полугласником иза почетног в, а од XV века па надаље изговарају их са а. Дакле, облик Васкрс је из српскословенског.

Прочитајте и ово: Није грех у јелу, него у злу делу

Језик је жив организам који се константно мења. Тако је било и вековима уназад. Реч Ускрс припада народном језику, у којем је веома давно почетно у добијено од старог почетног в иза кога је следио тврди полуглас. Не да облик Ускрс није погрешан, већ је подједнако исправан као и облик Васкрс.

За Васкрс (Ускрс) верници Српске православне цркве поздрављају се речима: „Христос васкрсе” – „Ваистину васкрсе” или „Христос воскресе” – „Ваистину воскресе”. Као што је већ и познато, у поздраву није уобичајено користити народни изговор – „Христос ускрсну”.

Одакле поздрав „Христос воскресе”?

Крајем XVII века Срби су предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем избегли на север преко Саве и Дунава. У ову велику сеобу кренуло је око 70.000 Срба. Међутим, Срби су у Хабзбуршкој монархији били изложени националним, верским и језичким притисцима и овакве друштвене и политичке прилике натерале су народне представнике да од Русије траже помоћ у виду књига и учитеља.

Цар Петар Велики је одговорио потврдно на молбу Срба 1722. године, али тек 1726. у Војводину стиже Максим Суворов, учитељ и преводилац из Русије. Он исте године у Карловцима отвара Славјанску школу. И тако међу Србе долази још један књижевни језик – рускословенски, јер су књиге које су Руси донели надоместиле недостатак српских штампаних књига. Литургијски карактер рускословенског језика пресудно је утицао на његово одомаћивање у српској култури. Српскословенски и рускословенски су, дакле, две варијанте (српска и руска) једног истог књижевног језика – старословенског.

Рускословенски језик задржао се до данашњих дана у употреби у Српској православној цркви, и отуда поздрав – „Христос воскресе”. Онде где је у рускословенском префикс во-, а у српскословенском ва-, у српском народном језику добили смо префикс у-.

Говорите ли рускословенски?

Када се прича о овим језичким варијантама, није згорег поменути да је рускословенски језик народу био потпуно нејасан и разумљиво је што су поједини ствараоци тражили начине да њихова дела буду блиска и обичном човеку, а не само свештенству и малобројним ученим људима. Оваква жеља, да се допре до што више људи, била је последица епохе рационализма и просветитељства у Европи. У оваквим околностима Србима неразумљиви рускословенски почиње да се меша са српским народним језиком и настаје славеносрпски. У њему су се измешале језичке црте различитих језика и зато се он другачије назива и хибридни или мешовити.

Из свега наведеног апсолутно је јасно да су исправна оба облика (и Ускрс и Васкрс), у питању су само различите варијанте. Оне су стилски обојене и то би требало да буде једини разлог који ће пресудити који ћемо од ова два облика користити.

Марина Јаковљевић, лектор дневног листа „Политика”