Потенцијал велике (крајишке) приче
(Симо Поткоњак, Ничија срећа, роман, Прометеј, Нови Сад, 2022)
У тренутку, када се посрнули вредносни системи, а међу њима и књижевност, покушавају обновити, оснивањем великих државних (и по новчаном износу) награда, које за сада, добијају (само) етаблирарни писци, једва успевши да искамче стотинак страница, са помпезним насловљавањем романа у више делова, који у ствари нису већег обима од обичне приповетке, мимо просечне књижевне јавности, по правилу, пролазе одлични романи, ове, још увек наративно, веома надарене нације. Често су то и „животна“ дела њихових аутора, који су и њихов својеврсно уметничко завештање, важније и јаче од ситних егоцентричних и прорачунатих књижевних (и „ловаца на награде“) посленика на савременој књижевној сцени.
У такав случај могао би се убројати и најновији роман Ничија срећа, Симе Поткоњака (1950), писца, који иза себе има богату бибилиографију објављених књига различитог профила, као и романа, који су више или мање имали одјека у јавности. Овај роман, међутим, свакако се издваја од свеколиког његовог опуса, у којем је писац досегао максимум своје списатељске зрелости, како по избору теме, тако и по начину њене обраде, али највише по ономе у чему (чак) и савремена српска књижевност све више оскудева – по причи и језику, у свим својим наративним потенцијалима и богатим рукавцима, која происходи из једног, литерарно тек „дотакнутог“ краја српске књижевности, живота Срба у Хрватској (Крајини), као очигледно омаж писца пределима из којих потиче. Управо се на овом примеру види, када писац има Причу и има (уме) шта да каже, када вас роман „згроми“, као осећај кога смо помало и жељни, а наративно надарена и расна Крајина, тек postmortem, чини се, добија (и тек ће добијати) своју књижевност, а да то не мора нужно бити само ратни роман, омеђен трагичним догађајима из 1995. године (мада се радњаи овог романа дотиче и завршава негде у предвечерје 1991), што се може драгоцено подвући као парадигма: да је свака приватна, лична прича на овом ветрометном крајишком простору омеђена провалом историје у приватни живот, која их је на крају са њега и помела.
На више од 460 страница, истичу се већ побројани квалитети овог романа: језик, крајишки менталитет, обичаји, фолклор, ликови, укратко, Крајина на заласку Титове Југославије, са рецидивима савременог живота (модернизације, градског, урбаног „суживота“ Срба и Хрвата у мањим градовима, проткана и политичким подтекстом), али ипак, како је назначено, овим романом доминира једна, јединствена, проживљена, приватна Прича, вешто вођена и кроз наративне рукавце доведена до правог драмског климакса у завршним поглављима, која се поклапају (мада потпуно независна и као у паралелном свету), са савременим процесима уочи распада Југославије 1991. године. Иако делује легендарно, утисак је да је ово истинита прича која је усменим предањем дуго „колала“ Крајином, у првим деценијама после Другог светског рата: напаствована чобаница Цуја (аутентична и необична личност, сироче, несрећно од рођења, са осакаћеним прстима), рађа и оставља одмах по порођају мушко дете. Она је усвојена у добру кућу и крије све време свој стомак, иако јој чланови породице пружају сву подршку након несреће, не откривајући место где је оставила новорођенче. Драмски закон јединства места, времена и радње, овде има кључну улогу: чобаница је обешчашћена крај своје куле од камена, коју је градила годинама, чувајући стадо, а ту оставља и чедо, које случајно проналазе деда Ђуро и бака Зорка, пролазећи пешке за Сисак у посету ћерки и зету. Српскохрватски брак њихове ћерке и зета (Драге и Стипе), и љубав зачета на прузи у омладинским радним бригадама, у доба прокламованог братства и јединства, има само једну ману – немање деце. Невероватна идеја старца и старице ниче у том часу – одлука коју су прихватили и новопечени родитељи (са свом сложеном законском процуром) – усвојени дечак добија име Сретко, звани Брацо. Како често са „нахочетом“ бива и у народном предању, усвојени дечак постаје чудо од детета, нарочито воли своју баку Еву (Стипину мајку) у свему је први кроз школовање, све до факултета у Загребу, и то на драмским уметностима, са свим условима и привилегијама које му имућна породица, али и социјализам пружају, усрећујући своју породицу, и наравно, не знајући за своје порекло, што је један важан рукавац приче.
Други (још важнији) рукавац приче је крајишко село, живот српског народа, са толико пуно чистоте, доброте, ушуканости куће и њених соба, ручно рађених предмета, топлине и везе човека, како са природом и својим благом (стоком), и шумом, тако, наравно и међуљудским односима, потанко описаним обичајима, кухињом, свакодневницом и говором, који одише и овде као највећа вредност романа, у последњим деценијама опстојавања сеоског, крајишког српског народа, пре но што ће бити збрисан. Та дружења, гостопримство, дијалози, ручкови, са наздрављањем, даривање, са толико детаља, уводе кроз овај роман свакодневницу једног чистог, непатвореног живота, који је заувек нестао заједно са његовим становништвом. Овај рукавац приче доноси и врло аутентичне личности: иако је, условно, Цуја главни замајц приче, па према томе и главна јунакиња, она се појављује спорадично, али довољно упечатљиво. Жртва силовања (од 14 година, родила са 15), она предано ћутке служи кућу у коју је усвојена, али увек је сама, намерно се склањајући од сваког друштва, неког скупа (славе, гостију) у кући или збора ван ње, пре времена се забрадивши марамом, најрадије другујући у самоћи са својим овцама, градећи и даље свој (незавршени) митски замак од камена, који се може читати као вишеструка метафора њене душе (уметничког дара, немирења са стварношћу живота или сопственим удесом), а имаће и кључно место у драмској завршници романа. Њу из прикрајка и поиздаље посматра Мане Змијар, самотник који лута по гудурама, лови змије и продаје их градској апотеци, а његова улога у једном тренутку биће пресудна, мада се близина ово двоје људи никада неће реализовати. Ту је и честита породица у којој Ђуја живи (и коју су због бездетности усвојили, да би их затим, Бог даровао са четворо деце, коју Ђуја гледа као своју браћу и сестре, нарочито најмлађег, Нину, кога ће једино одвести до свог тајног замка и открити му своју тајну). Најзад, ту су и сликовити дед Ђуро и бака Зорка, који су нашли Ђујиног сина, као и њихова ћерка и зет, што већ припада „градским“ ликовима.
Ипак, највећи део романа посвећен је Браци, будућем режисеру, и усвојеном Ђујином сину. Њему живот као да је одшкринуо сва врата на која не зна где ће пре да завири и захвати од понућених могућности: наочит, згодан и спортиста, сем (упропаштене) љубавне везе, добија стипендију и за Америку, где на позив чувеног продуцента, бива заврбован и у усташку емиграцију, и на овој тачки роман варира, на танкој граници, да не пређе у политички роман, али са јасно подвученом иронијом судбине: син Српкиње из српског села, из узорног српскохрватског брака, замало да постане острашћени хрватски националиста, укључен и у неке активности припремане осамдесетих, уочи распада Југославије, а од чега га одвраћају и пријатељи Хрвати, који се тад и сами грозе тог екстремизма. Читава густа мрежа односа, једног периода (заједничког) живота у тадашњој социјалистичкој Југославији, са доста безбрижности, убрзане модернизације, луксузног живота (летовања) у периоду од неких две-три деценије благостања, провејава овом књигом. Осликана је средина на сва три нивоа: крајишко (српско) село, паланка (Сисак, Задар), центар (Загреб), у којој има и пуно ликова Хрвата, који говоре и мисле својим језиком, а то је све могао исписати само неко ко је рођен или живео тамо и одлично познавао друштвени миље Хрватске. Но, и овде, као поента и подтекст, ипак политика куца на врата.
Врхунац, или чворно место романа, сабијено у последњих неколико поглавља и достојно великих писаца, јесте тренутак када главни јунак – режисер Брацо, кога ће у згуснутом времену (уочи „демократских избора“ и кризе деведесетих), у тренутку љубавног слома, случај довести код деде Ђуре и баке Зорке у тај митски, чаробни крајишки сеоски амбијент (за који још и не слути да је и његов родни крај), али, са којим осећајући неку исконску блискост, кроз душевни опоравак, одједном спознаје да је коначно пронашао тему о којој ће снимати филм, а то је крајишко село и живот у њему. Сви слојеви политике и прихваћене идеологије истовремено почињу да отпадају са њега. Након овога, прича ће почети да се рашчворава по свим шавовима у истинском драмском (кулминативном) климаксу.
Писац вешто приближава главне актере ове драме (и дед Ђуро, повремено одлази, гоњен слутњама, да сазна у суседном селу, да ли је „нека цура“ пре толико и толико година родила копиле, и посредно, од Мане Змијара сазнаје за Ђују), а да се они никада не упознају. Дед и бака одлучују да сазнату истину заувек задрже за себе и лише унука приче о пореклу. На исти начин, и Брацо у Загребу упознаје најмлађег из Ђујине куће, Нину, сада угледног лекара (који је једини знао тајну њеног каменог замка), а да никада нису пороговорили о свом пореклу, нити било кад довели у везу неке личности које заједнички познају. Паралелно упознавање (и „заљубљивање“, додуше прекасно) у (српску) Крајину, режисер Брацо са екипом пријатеља Хрвата и Маном Змијаром као водичем, са сценариом за филм, који упоредо расте, доврхуњује се – сем проналаска Цујиног каменог замка, висине човека, који је режисера Брацу силно привукао неком непознатом блискошћу и симболиком – потом походом и у пећину у планини, за коју су везиване многе легенде, а у којој екипа проналази – људски костур.
Сви ови параметри доводе до врло веште (неко би рекао, и мелодрамске) кулминације у сцени, где чобаница Цуја поново долази у први плани и задржава статус главне јунакиње читавог романа. Помало митска Цуја, која је више друговала са природом и стадом, али и са змијама и вуковима, него са људима, проналази крај свог каменог замка, након снимања, заспалог режисера Брацу, у тренутку, када из камена излази поскок и уједе заспалог младића. Спретно му исправши рану и дајући серум (који је од братића Нине одувек била научена да носи са собом), не знајући да је управо спасила живот свом сину, кога је тад први пут и видела, а кога је на истом месту оставила по порођају, Цуја се на неки начин космички искупљује за свој грех остављеног чеда, и у њој побеђује (несвесно) матерински принцип. И спасени младић у халуцинацији је видео лице жене, јако сличних очију његовим, али не зна да ли је то био сан или стварност – јер се Цуја повукла, боље рећи побегла, чим је чула да неко долази (Мане Змијар, који је однео опрему и вратио се по Брацу, а коме је припала сва слава спасиоца). Но, по марами којом му је подвезала руку, др Нина препознаје траг своје сестре Цује – након чега долази до (посредног) препознавања и реконструкције целог догађаја, судбинског, по оба млада човека.
Све се догађа уочи претећег рата. Живот окренут наглавачке – да ли га прихватити или прећутати? Превладало је ово друго. Цуја никада неће сазнати да је спасила свог сина и да га је први (и последњи) пут видела. Али ће Режисер (Брацо) преиначити читав сценарио и снимити филм о Крајини, и својој мајци у њој као главној јунакињи, као и свим осталим актерима ове приче, али промењених имена. Нажалост, филм само што је завршен, ратна дејства су почела.
У завршници, или Епилогу, све је сведено на сцену интервјуа режисера на телевизији – где се допричава прича о свим јунацима, након пада Крајине, али са новим – филмским именима (што додатно отежава праћење „даљег живота“ књижевних јунака). Управо овај „куси“ и отворени крај је морао имати разраду барем још неких сцена и сегмената, у маниру претходног ритма романа. Јер, главна јунакиња Цуја је „остала“ и након пада Крајине (из ватре је спасао Мане Змијар), али се ипак обесила о крушку, крај свог каменог замка. Иако стожерни лик, који плени аутентичношћу, она се повремено „губи“ из романа, мада са њеном судбином све почиње и довршава. Роман би био савршен, да је био краћи барем за 50-так страница – јер неке мотивски непотребне сцене (испразни разговори младих у загребачкој Кавани), као и неке предуге филозофске реминисценције (монолози) главних јунака помало су оптеретили основни текст. Други главни јунак, Брацо, такође је овде остао недовршен: са љубавним бродоломом (али и „отвореним крајем“ у даљој судбини). Коначно сазнавши своје право порекло (мајке, са којом се није ни упознао), а у узбудљивом походу до пећине, где су пронашли давне кости човека, за кога се испоставило да је бегунац и силоватељ његове мајке, у ствари његов отац (!) – не знамо његове даље потезе и одлуке, као и битан ток судбине: како се одредио у наступајућем рату, односно, како се „снашао“ у новој држави (иначе заврбован још у Америци од усташке емиграције), поготово снимивши филм о Србима Крајишница, што остаје неразрађено и сложено питање његовог даљег животног пута, или просто читалачки – шта је било даље? Сви остали јунаци, апострофирани у режисеровом филму, углавном су завршили као избеглице – његов „дед и бака“ Ђуро и Зорка код „мајке и оца“ у Сиску, остали, углавном у Србији (Војводини). Нестало је крајишког села и српског народа, које, тек што је упознао и заволео, а симболично, овим филмом и сачувао визуелно и уметнички заувек, као и своју личну причу, која је пре свега, трагична прича о његовој правој мајци. Врло је модеран поступак Симе Поткоњака управо у поставци романа: фиктивни јунаци једног уметничког жанра (књиге), постају фикција другог жанра (филма), и у томе треба читати, такође велики потенцијал овог дела, који је идеалан, управо из речених разлога, и за неку будућу (можда ТВ) екранизацију.
Најзад, наслов овог романа, који је сјајан и вишезначан. Он се складно, ритмички појављује у роману на више места, и идеално поентира читаву причу, а највише у завршници – што можемо сматрати, не само личном, већ и метафором читавог, не само крајишког историјског усуда. Јер „ничија срећа“, на ширем плану, имплицира тек сада, тридесет година након рата у Југославији свој смисао – пустошења доброг дела Крајине, који је од тада остао ненасељен. Нити су срећни они који су отерани, заувек изгубивши све – не само материјална добра, већ идентитет (српски Крајишнци су посебну љубав гајили према тој природи, сваком топониму који су познавали вековима као свој најприснији амбијент) – нити су срећни они који су их (уз помоћ међународне заједнице) отерали – јер сад имају дивљину и пустош, један нехуман и ненасељени простор, који није потребан ником, или бар, векови треба да прођу док опет буде култивисан какав је био пре. Уосталом, питање је, који би народ у том планинском, често суровом простору опстао, сем Срба? И на личном плану (Цуја) „ничија срећа“ је такође симбол судбине појединца, и све суровости живота, без милости, утехе или опроштаја.
Највећa врлина романа Ничија срећа Симе Поткоњака, јесте свакако језик којим говоре његови јунаци. Насилни нестанак читавог једног компактног народа, као што су били Срби у Хрватској, крајем 20. века, повукао је праву, архетипски подстакнуту, књижевну лавину насталих романа и приповедака књижевних стваралаца пореклом са простора Крајине (Лике, Баније, Кордуна, Западне и Источне Славоније, као и Далмације), који, сведочећи о том нестанку, у први план износе једну од главних вредности тог национа, а то је управо српски језик у дијалекатским варијететима, који је „главни јунак“ и у овом роману – са жељом да се тај језик забележи и сачува у живом, говорном контексту, такође, пре свог потпуног нестајања, када нестану они из последњих генерација који су њиме говорили. У том смилу, и овај роман, који прати живот крајишког села (у околини Сиска), у послератном периоду социјалистичке Југославије, све до ратних дејстава 1991. године, исприповедан расном нарацијом, говорећи о периоду „суживота“ на овим просторима, о друштвеним и економским менама (миграцијама и асимилацијама) на Крајини, врви од аутентичног говора, пре свега, крајишког сеоског становништва, у којем је очувано древно фолклорно језгро и колективно животно искуство, са богатом сачуваним облицима већ несталог живота крајишког српског села, којe је егзистирало више од четири века на овом простору и који се више неће поновити. На овај начин и роман Симе Поткоњака представља драгоцен прилог грађењу оног трајног литерарног споменика српском народу Крајине, пре свега, његовом менталитету израженим управо и најбоље кроз језик (говор), који ће надживети њихов егзодус и нестанак из Хрватске (1991–1995. године), претварајући крајишку егзистенцију у ону, ванвремену и уметнички универзалну. Захваљујући управо језику и ликовима у овом делу, сачуваној аутентичној, богатој и јединственој причи, лексици и мелодији крајишког говора, присуствујемо наново васпостављеном свету и духовности једног народа, заувек очуваног у речима и језику овог романа.
4. фебруар 2023.
