Постоји ли различитост, постоји ли промена?

Зашто одабрати роман Бања Барбаре Клицке?

Питате се да ли у животу нешто може да се промени, да буде другачије? Проверите у роману пољске песникиње Барбаре Клицке Бања, у преводу Милице Маркић. Људи који су другачији увек су вам били тајанствени, од њих можда помало и зазирете? Роман Бања – номинован за награде „Гдиња” и „Конрад“ – пружиће вам прилику да се тога ослободите.

КАМИЛА ПОКУШАВА ДА СЕ ПОВЕЖЕ

У свом прозном првенцу Барбара Клицка описује Камилу из Варшаве која стиже у бању у Ћехоћинку. Главна јунакиња упознаје различите људе и труди се да са свима буде љубазна, јер никад не знаш кад ће неко да ти затреба. Она само жели да се повеже с људима, као што је у детињству, у санаторијуму, настојала да са осталим девојчицама из собе гради малу макету породице из дечје визуре, где је она била мама и грлила децу, а Марта их саветовала. Санаторијумска соба има своје законитости, исто као и бањска, у коју, као трећа пристигла, Камила уместо на кревету, спава на каучу, испод телевизора. У бањи Кама упознаје цимерке Зошку и Божицу, пацијента Пјотра, масера Маријуша… Тело ове 33-годишње жене је оперисано и болесно. О болести не сазнајемо детаље, јер они, као ни у случају других пацијената, нису битни за ток романа. Иако је натукнуто да је Кама имала тумор, фокус је на чињеници да је њено тело упркос болести сензуално, баш као и тело здравог човека. Ова млада жена жели телесни контакт и са Пјотром и са Маријушом, исто као што је то у саноторијуму желела и покушала са Мартом… Упркос неким помацима, право повезивање се не остварује, ни на телесном ни на духовном плану. Камила не успева духовно да се повеже ни са цимеркама… Исто као што не успева да се повеже са оцем, који покушава да је силује као петогодишњу девојчицу, у пролеће, а после неће да јој да руку, његови прсти одбијају сарадњу. Уосталом, можда је то била и мајчина рука, кад је већ одрасла, а исто је пролеће које, иронично, симболише љубав и живот. Кама не успева да се повеже са родитељима, исто као што не успева да се повеже ни у изласку, који је платила љубљењем са портиром санаторијума, кога (какве ли ироније!) зову господин Марек. Због нездравих и неостварених односа у породици, као и у санаторијуму, Кама се пред Пјотром осећа смањено (као Алиса у Земљи чуда), а у мокрој зони размишља да: У случају нужде, од сваког пешкира можеш направити шатор. Иако је пренаглашена потреба за повезивањем, Кама је несигурна личност која се извињава цимеркама, исто као што се извињавала родитељима пишући им писмо из санаторијума.

КАМА НАСТОЈИ ДА СЕ ОДУПРЕ

Камила покушава да се побуни. У санаторијуму тако што уместо да прича, са Мартом пише по ваздуху. Али је додатним кашикама гадне каше кажњава сестра Дорота, која је ту зато да буде од помоћи, такво је одабрала занимање, такво јој је позвање. Камила се у бањи буни против пребрзог вежбања, а када јој терапеуткиња каже да иде у бисерну купку, која јој није прописана, она закључује: Медицинско особље зна шта треба са мном да чини, како да поступа, па нек онда буде тако. Стиче се утисак да је Кама научена да верује да због болести није способна сама да брине и одлучује о свом животу, већ то за њу ради медицинско особље, које је увек у праву. Ма колико да оно што тврди нема логике, као на пример тврдња докторке Бодрић да је Камила трудна од које не одустаје, Кама не зна како да је разувери. Болесни немају исти статус као други, а они само желе живот какав имају сви други. Тако Кама из санаторијума са Мартом бежи у вечерњи излазак, за који се може рећи да није успео. Исто као ни Камилин покушај да добије дозволу да за викенд напусти бању и оде кући, јер можда се нешто тамо дешава. Напољу. Све се понавља, догађаји из санаторијума истоветни су догађајима из бање. Промена нема. Немогуће је избећи једноличност санаторијума, као ни једноличност бање. Друштво се не мења, а не мења се ни Камила из Варшаве, која је упркос потребама и покушајима од девојчице до жене толико уроњена у колотечину да јој ни презиме не сазнајемо. О Камили (као ни о другим ликовима) не сазнајемо ни многе друге детаље, као на пример шта ова професорица предаје. Камила је у роману дата више као контура, обрис. Тиме се подвлачи чињеница да Камила из Варшаве – жена из главног града коју људи из унутрашњости гледају прекорно – остаје омеђена својим страховима и несигурношћу. Остаје она која на крају књиге помисли исто што и на почетку: Кажем ДА, а већ за петама стиже ме НЕ. Остаје безлична, неостварена.

*

У роману првенцу пољске песникиње Барбаре Клицке догађаји пред нас излазе као филмски кадрови, у којима се смењују садашњост и прошлост. Или боље речено, догађаји
из садашњости евоцирају догађаје из прошлости.Све се врти у круг. Читајући Бању, пуну ироније, неки читаоци ће се вероватно присетити Чаробног брега Томаса Мана, у коме
нису ишчашени људи, већ друштво које их их је створило. Као што је карактере романа Бања створило пољско социјалистичко друштво и његов однос према болеснима, где не
постоји свест о томе да су болесни људи у својој суштини исто што и сви остали, тј.здрави.

 

Аутор текста: Јелена Загорац