„Поподне писца“ П. Хандкеа или егзистенционални крик panta rei
Награђена рецензија: „Поподне писца“ П. Хандкеа или егзистенционални крик panta rei
Фразу коју коју смо истакли у наслову, а коју ћемо повезати са Хандкеом, не само ради тога што је он сам помиње у роману „Поподне писца“, већ и зато што је у блиској вези са честим мотивима његове поетике и стоји у виду постмодернистичког дискурса, како би размотрлили да ли је као таква искоришћена ради превредновања књижевних афинитета и света који их оформљује, или пак као једна иронијска спознаја која нас доводи у недоумицу да ли и ми течемо тим током за који ни сами нисмо сигуни да представља било какво круцијално премештање. Хандкеов Писац ће у случају померања, (ако се уопште креће) бити засут идејама о формирању пута који има исто толико утицаја на стање ствари, колико и сама мисао да се путем иде, али наравно, у његовој идеји поставке етапа, морају бити запажене природне тежње човека да се одговори непознатом и застрашујућем у дезорјентисаности, излизаном и огољеном идејом да је све у нашим рукама, или боље ногама. Али појам раскрснице је суров и преломан.
Он захтева конкретни одговор, исти онај који ће се очекивати од Писца. С те стране, ограниченост простором у којем затичемо Писца и који нас уводи у роман, оставља лажни траг самосвојне индивидуалне отуђености, и као што се каже да смо сви пред Богом исти, такав је и случај са пишчевом тескобом испред белине папира. Но наш писац прибева варкама, малим ситним малверзацијама којима прикључује спољашње манифестовање мотивацији унутрашњег порива, па звуци који допиру од вани у виду зујања моторне тестере, ударца чекића, урлика и ћурликавих звиждука, одигравају констурктивну улогу и дају покретач и охрабрења од стравичности самоће која може лако да се огледа у празнини папира. Зато треба изаћи, простујати са свим стварима које протичу (мимо нас?) али пазити да нас не повуку у необузданом ковитлацу. „Није ли га управо за писаћим столом вукло да дође у близину људи?“
Тако и трасира пут да је за писца потребно да буде добар посматрач, што нас у виду детективског шуњала спроводи на нивоу света сенке, и посматра, посматра штагод: човека над књигом, жену са шеширом, седокосог мушкарца који се спрема да ужива у својој поподневној шољи кафе (зар није и он све то?), затим, спуштајући се преко школских и музејских дворишта, учитеља који машући рукама, вероватно у заносу, објашњава ђацима задату лекцију и калуђера који орезује дрво (исто као и Писац), да би поглед, изнуђено, пролетео и преко гробљанских запица, оних неминовних када ово овде протекне.
Но ко и свака дестинација, чак и она коју покушавамо да оформимо подсвесном деконструкцијом, и ова овде има неке тежње у виду избегавања центра, и вољног усмерења ка периферији, што се у склопу аутопоетичне дистанцираности од мејнстрима може посматрати као програмаски идентитет писца са маргине, или пре тежња ка читаоцима са маргине. Хандке у овом роману, деконструишући и минимизирајући фабулу на један једва опипљив сегмент шетње, иницира редефинсање односа светог тројства књижевности, писац-дело-читалац, екскомуницирајући сегменте аутокатске идеологије критике.
Ова постмодернистичка шетња није само типичан „мотивациони лов“ или просто транспоновање доживљаја и слика у једно „топографисање“ (чак и ако је овај његов пут сама књига која се пише у сопственом току), већ представља разматрање о устаљеним токовима књижевног процеса и његових афирмативних разина, а поред свега тога и суздржавање од таштине са којом је сукобљен и која га тера да погледом потражи своја издања у излогу.
То његово „Дело“ које је у сукобу се осећајем патње од заборављеног језика, претставља једини сигуран и апсолутни ток без којег се додирне тачке са стварношћу бришу „Свака реч (не изговорена, него написана) настављала се у другу, допуштала му је да дише дубоко и спајала га поново са светом“ и стога panta rei није само мантра заштитничке ауре, већ нужност и једно устројство на којима почивају стваралачки процеси транспоновани у сферу живота.
За Писца (Хандкеа? Фицџералда?) спознаја да све тече мора да представља једну асполутну истину очувања идентитета који се манифестује и рефлектује кроз професију, што је често суштаствено за Хандкеове ликове. Тек напуштајући звање и дистанцирањем од потребе за самовредновањем, „Дакле, не ‚Ја као Писац‘, него, напротив, ‚Писац као Ја‘?“, лик Писца може да се ослободи закона бесконачне трауматичности и да задржи ток у којем би успео да урони у исту реку без размишљања о ономе што је мимо.
