Помислите, брег је данас лудо чаробан
Разговор са Јеленом Делибашић за часопис Поредак
⇒ Својим упоредним истраживањима човека, приближили сте се једној од најосетљивијих истина – његовој гордости. Чему се, као појединци и нација, ми, наиме, враћамо?
Човек је биће гордости. Егоцентризам и изостанак жртве у одгоју нараштаја постају све очевиднији наративи савременог доба. Човек у савременом свету не посвећује се пресудностима које опредељују усклађен општи ход људских судбина. Изравнања, као неспоран закон наше метафизичке и метаетичке одређености, на чијим постулатима нужно почива хармонија наших међуодноса, под тешком је загонетком мучног ћутања. Тихо узрастање појединца почива на гордости. Једнако је и са колективитетом. Гордост је зачетак сваког греха, те се, као таква, гордост, неумитно, дотиче истине да је она оваплоћена у сваком греху, попут змијског клупка које не бива мање видљиво стога што је скривено у свом извору. Људска природа, варварска и паганска, огреховљена и озобљена, дивља је лоза коју је потребно накалемити на питому лозу Христову. Избављење од гордости уједно значи и оправдање човека за све остале почињене му грехе, што је посведочено примером јеванђелског цариника. Нишчета духовна (скрушеност), самосвест је најузвишенијих умова, нескудоумних. Соломоново завештање: Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се, упућује на разумевање да је људска снага, наиме, ништавна, разум нејак, а воља колебљива. Гордост нас заварава смртним уверењем да је бестрасна. Свештеномученик Кипријан, у Паду гордих, убеђује своју паству у насушност да се простотом и незлобивошћу преузношење сједине у мудрост, и да на тај начин наслуте надолазећа лукавства демона, неосетан преображај (не)пријатеља који не оглашавају себе, потом и могућност раскола што нам се прикрада латентним прилозима, јер ујед притајене змије, готово увек, собом доноси неизбежну смрт. Грех љуби идоле, напуштене од обиталишта својих, и жртвенике опустеле, те прибегава тананом лукавству да властитим именом заведе све неопрезне. Стога су и расколи човечанства у савременом свету задојени молитвом и милостињом које се толе гордошћу, не би ли свргнули веру, порекли истину и раскинули (све)јединство. Мртве воде раскола преливају се у непочинства изолацијске гордости, почем се наново сабирају у Подземљу. Раскол је, најзад, и зачетак свих грехова. Најтајанственија од свих библијских књига – Песма над песмама, заветује Љубав у јединству и јединство у Љубави. Прометеји Духа, складом уједињени, надилазе свеколики грех. Зато је колективно освећење знамен спаса човеку, наш залог и обручење за Вечност.
⇒ Аутор сте књиге „Аутономна природа зла: представе и сенке” (Нови Сад: Прометеј, 2018). Како сагледавате природу моћи?
Зло је нужно иманентно човечјој природи, те нам ваља подузети напор ка савладавању зла, ради разрешилачког акта од личног, следствено чему, и општег бола егзистенције. У својим писмима са „планине”, Русо нам је претпоставио незаборавну чињеницу да је слобода независна од моћи над другима, односно да не може бити слободан онај који је господар другог. Моћ има протејски карактер. Моћ сажима у себи обиље противречности, бесконачна је. Злоупотреба надмоћи намерно је и активно зло. „Деспотизам принчева” упућује на „срећу у ропству”. У погледу ове „добровољне послушности”, од значаја је истаћи да постмодерно друштво декларише „страх од вишка”, попут нечег одвише људског, премда је тај вишак нужан, пожељан, па, као такав, бива поистовећен са диференцијалном моћи која поседује извесну етички разлику (разлику врлине), спрам изванредности властите улоге. Услед тога, принуђени смо да живимо, само наизглед, као слободни. Генеалогија неолиберализма упућује на еманацију слободе и моћи, у чем држава преузима улогу конзумента слободе, пошто се она не ослања на императивни, већ на пермисивни ауторитет. Будућу да су му поуздана најразличитија подобија слободе, не би ли се тиме похрањивао, потом и обнављао ауторитет државе посвећен је творењу слободе властитих поданика. Таква суптилна стратегија моћи есенција је која, чини се, „не забрањује”, не имплементира, већ утиче на креацију човека и света који се, у свом свепрожимању, увек могу тиме опоувати.
⇒ Да ли постоји зрелост народа?
Јован Цвијић је, у свом „Балканском полуострву”, истоветао људски род са пауком који, око себе, разаплиће мрежу од историјских предрасуда, од националних сујета и извитоперених константи живота, чиме нам је указао на духовну му изолованост од остатка света, али и на његову архаичност. Та истина компромитује народ. Природа не чини скокове. Биће народа се, попут човека, природно и духовно мења.За развој истински демократске, толерантне свести у народу (верске и политичке), од пресудности је нужност тзв. лаганог сазревања, уз неминовност криза из којих је могуће изићи као ослабљен, оснажен или као потпуно минуо, о чему је Милорад Павић посведочио својим „Хазарским речником”. Наиме, цивилизација и култура уступиле су само привидан дар човеку, творећи конфликт између човека као природног и бића Духа, принцип задовољства намећући принципу реалности на свом вечном путу ка Обећаној земљи, од анонимне индивидуе до зреле личности. Тако је и са бићем народа. Народ је сложена и противречна личност, недовољно просвећена, покаткад анонимна у свом пасивном живљењу, под чијим је окриљем све дозвољено и све могуће, уз фанатизам, са адском визијом властитих одраза. Последица те истине сведена је на моралну индиферентност знања, спрам чега подсећам на неминовност Гетеових опомињућих речи: „Помислите, Брег је данас лудо чаробан.”
⇒ Говорећи о злу, констатујете недостатак емпатије у друштву. Да ли је емпатија увек зависна само од појединца?
Наравно да није. У супротном, сведочили бисмо парадоксу емпатије. Емпатија је вид просоцијалног понашања које, истодобно, као значајне предикторе, истиче егоистичне, али и алтруистичке мотиве човека и тиме условљену му перспективу социјалне одговорности. Стога је неумитно истаћи да свака егоистична алтернатива појединца, мимо колективне друштвене одговорности, иницира еклатантан низ инхерентних патолошких феномена самодовољног понашања, што, без изузетка, негира сврху постојања човека као друштвено признатог бића. Дакле, емпатија је и колективни феномен који доноси корените друштвене промене. Она помаже да одаберемо, нанижемо и сваку ситницу увежемо у тајанствену слику, у готово савршено плетиво. Без тога нема приче о народу чији живот дише, јеца или се разлива од милине.
⇒ Може ли друштво утицати на развој колективне емпатије? Да ли је култура еманципације та која може обуздати људску агресивност?
Веома сам склона таквом уверењу. Недостатак емпатије у друштву није тек спорадична констатација. У складу са испитивањем сврхе колективних мотица у залеђу просоцијалног понашања, разуме се да је битно интересно их преусмерити на више позиције које би захтевале координацију адекватне циљне групе, те њој претпостављену одређену врсту интересних изазова, чиме би се могли креирати одрживи апели за просперитет друштвено одговорног развоја. Најзад, неговањем емоционалне интелигенције, неопходно је нове генерације подучавати колективној емпатији. Нужно ју је усвојити као синоним за племенити напредак људског живота.
⇒ Да ли је човек, суштински, агресивно биће?
Готово сви злочини против човечности, у ма ком идеолошком виду да се јаве, остају оправдани нижом културом, која почива на слабостима више културе. Реч је, дакле, о адском наслеђу човека. Стога је питање о хабилитацији идеолошких злочина модерног доба, наиме, питање удела моралистичког искуства њихових конзумената, што их не обавезује на аморалну одговорност. Агресија човека упућује на природно несавршенство нагона за опстанком индивидуе или одржањем врсте, те се о угледу човека не може промишљати као о суштински агресивном, пошто је свако биће, према својој нутрини, ограничено, одакле следи да оно може несметано залутати и начинити нове погрешке. У току дугог процеса социјализације, многобројна су сведочанства о преображају агресије у корисну друштвену активност. „На крају верујем да су људска бића толико развила потребу за Љубављу да, понашајући се као вукови, морају имати нечисту савест.” Зато, будимо толерантнији према човеку.
⇒ Верујете ли у колективну кривицу, политичку и моралну, или је кривица, ипак, само одговорност појединца? Како, у том контексту, тумачите питање слободе избора?
Колективна кривица не постоји. Истина је да је кривица увек индивидуална. Изузетно њоме се појединац идентификује са почињеним моралним или политичким грехом и окајава путем санкције признавања због осећања сопствене кривице. Традицију српске колективне кривице, по пресуди кривог времена, без преседана, објаснио је академик Драган Симеуновић у својој изузетној књизи под називом: „Српска колективна кривица: Срби и традиција колективне кривице”. Стога, поменуту књигу, као ретку драгоценост истине, најтоплије препоручујем. Ожиљци времена налажу разумевање да „човек није апсурдно биће осуђено на слободу”. Чин слободе избора увек подразумева човека разлике. Од њега се надаље граде цивилизације.
⇒ Промишљали сте, потом и писали, о најузвишенијим дометима истине у православној мисли Достојевског. Који су изазови хришћанства у 21. веку? Како да оснажимо своју хришћанску веру?
У пепелу православља оваплоћена је ирационална снага, присутна повесница у свему оном што се већ збило и спрам оног што на нас тек чека. Достојевски нам је завештао речи: „Верујем у Христа и исповедам ову веру, не као дете. Моја осама прошла је велико чистилиште сумњи.” Рајска хармонија у читавом видљивом и невидљивом свету, продорне сумње и разоткривање страшних понора зла у тамном гнезду људског бића, насупрот аморалном, асоцијалном, алогичном наративу опстанка, појашњавају његову зачетну веру. Бити истинити Рус, али и Свечовек (свеевропски и светски), значи постати брат свим људима. Достојевски опомиње да нам прилази Време глобалног ускрснућа религије, што оправдава мисао да поделе у будућности јесу могуће, али само на цивилизацијско-културном нивоу, спрам интеракције западне ароганције, исламске нетолеранције и кинеског потврђивања (како, уосталом, сматра и Хантингтон). Прогрес науке, потом изазови атеизма и ислама, требало би да буду позив завађеним хришћанима на буђење. Уз то, ваља напоменути да је релативно изазован феномен савременог доба и мешање раса. Но ипак,, надајмо се да ће небески човек истрајати у земаљском човеку, јер нам Бог не даде духа страха, него Силе Љубави и чистоте (према: Тимотеју Посланица II, а. Павла 1,7).
⇒ Исидора Секулић Ваш је највећи узор. Појасните нам њено разумевање проблема малог народа?
Суптилно сводећи смисаоност свог духовног простирања на пресудне домисли у пенушавој матици светских духовних виора, Исидора Секулић одважно је пристајала уз судбоносна питања и одлуке писца мале књижевности, насупрот европских и светских идејних мисаоних токова. Њен високи циљ интелектуалне и моралне неопходности оличен је мисаоним немирима у разоткривању узвишених тајни света, које упозоравају на све дивне и срећне, али и не толико дивне и срећне околности прометејских духова. Творећи запис дубоке оданости свом народу, Исидора је посведочила да је мали народ само по „законима из крви”, само од природе и од расе оно што је, ре да је његова расна суштина (народ који твори народ) вечито ренесансни елемент. Његово самовање, коначно, изванредан је услов за оснажење и преображај, тј. за пут малог народа у бољи и у већи живот. Мали народи мање су европски, а више васељенски. Биће малог народа стога и јесте својеврсни ренесанс. Наш народ склон је поређењима. Исидора нас је упоређивала са сличнима, подсећајући да ће мали народи, за велике анроде, увек бити мање европски, и да ће остати сами и колебљиви, уколико не буду настојали да оснаже властиту државу у културу. Поезија малог народа блескање је и гашење на капљици росе. Она постоји у свету Духова и Душа, где јој и јесте право место.
⇒ Од чега нам се ваља бранити?
Наша кривица је трансцедентна, предживотна, а наша дужност је, најзад, у томе да са смелошћу приђемо оном што нисмо смели не изабрати. Подсетићу на: непросвећеност, анонимност пасивног живљења, у којој је све дозвољено и све могуће, и на фанатизам (са адском визијом сопствених идраза)… И надаље размишљам о музици пропадања и ироније, о тим „добрим партитурама” мелодије свих наших нестанака, о намерама им неизбежним (…) Свет дана ужива колективно зло, без поседица, уз осећај неограничене слободе. „Брег” је, одистински „лудо чаробан”. Моћна је то сен. Овоме насупрот, лична и осећајна страна човека, наставиће изналазити свој одраз у мисаоном поретку складних идеја. То је светла гарантија личног, унутрашњег спокоја.
Стога, Љубав нипошто не смемо одмеравати варљивом мером пољуљаног света, но п(р)освећеношћу духовне Лепоте у стварима. Илузија није пријатељ нашег Духа. Пристанак на илузију, неретко, бива сливен у кобни тренутак људског живота, јер „сан је ђавољи врт и сви снови су давно одсањани на свету. Сада се само размењују с исто тако употребљеном изанђалом јавом, као што метални новац иде за веровна писма и обрнуто, из руке у руку (…)”
текст преузет из часописа: Поредак
