Овако су странци бранили Србију 1999. године

Трагедија која траје

Књига 78 дана апокалипсе исписана је с намером да допринесе утемељењу јединствене националне свести о страдању Србије од НАТО агресије 1999. године. Јер, такав засек у свеукупној српској националној историји не може се и не сме заборавити, нити умањивати или саображавати према доктринарним теоријама оних који умишљају да стварају нови светски поредак, подређујући га сопственим хегемонистичким интересима, на несагледиву штету других народа. На несрећу, нашли смо се испречени том њиховом хтењу и науму, и постали недужне жртве њихове моћи и неконтролисаних амбиција.

Ова књига је и непорециво сведочанство о томе које и какве је вредности Србија бранила и брани, по коју цену, и зарад којих узвишених цивилизацијских вредности.

Не верујем више у Европу

Моја сећања на ту 1999. годину и Србију нису политички обојена. Тих дана, у априлу, био сам у Србији. Сећам се обичних људи, њихо- вих судбина. Памтим болесну жену коју смо тих дана посећивали. Једног дана у болници, где смо је обишли, рекла нам је да због бомбардовања не може да се лечи. Дубоко сам се запитао шта је разлог због кога је толико људи у Србији практично осуђено на смрт.

Памтим добро мост у Варварину, негде око Ускрса 1999. године. Тамо је погинула девојчица Сања Миленковић, када је прелазила мост, а који су НАТО авиони бомбардовали. То талентовано дете било је међу најбољим младим математичарима. Страдало је јoш деветоро људи и још толико повређено. Пуно је деце која су страдала у Југославији, али не изостављам ни другу децу страдалу негде у свету, а ужасавам се што се у Европи такве акције називају „колатерална штета“ у име „хуманитарне интервенције“.

Ову беседу о Србима закључићу мојом омиљеном песмом коју сам у Србији често слушао: „Иде Миле лајковачком пругом“. У речима те песме сјајног текстописца, композитора и певача Тозовца, видим дубоку симболику. Могу да се идентификујем са људима који негују пријатељство, ходају својим путем, дугом трасом, ка неком свом Лајковцу.

Петер Хандке, аустријски књижевник

Кад проради фабрика лажи

Може се рећи да је Балкан за Американце био једна лекција стратегије за Ирак. Као што је познато, све то у Ираку завршило се бомбардовањем, тортуром, повредама, затворима и лошим третманом, свим оним са чим се у одређеној мери експериментисало на Балкану. Све то у корист Запада који се у оба случаја понео аутократски спасити једног гурањем другог.

То је операција која ме је дубоко шокирала јер је била врста модела уземљеног у јавном мњењу које је могло да апсорбује сву ту количину дезинформација, што је веома забрињавајуће, јер дозвољава све будуће могуће ексцесе различите природе.

Пјер Мари Галоа, француски генерал и писац

 

Ризична алатка у рукама САД

У теорији, када би нека земља изнела захтев за интервенцију, а он се не подудара са ставом само једне земље чланице НАТО, не предузима се ништа, јер одлука треба да буде једногласна. У пракси се, међутим, никада нико није успротивио некој таквој одлуци. Сетимо се, на пример, интервенције у Ираку, иако одлука није била једногласна, уздржани глас се није рачунао као глас против.

Желим да приметим и то да су земље које су изашле из некадашњег Варшавског пакта одмах утрчале у други савез, не питајући за цену. Истина је да тим земљама није стало до НАТО, већ до савезништва са САД. Узмите пример Пољске, или балтичких земаља, или неких других. Њих НАТО много не интересује, оне желе амерички кишобран, а излазећи из једног савеза утрчавају у други, верујући да су тако слободније. И Варшавски пакт је имао своја правила; свака појединачна земља је била важна, свака за себе, а Совјетски Савез је био најважнији. Те земље неће једноставно да виде да и Америка, у овом случају, диктира све законе и може да иде против свих конвенција.

Фабио Мини, италијански генерал-пуковник, бивши командант НАТО–КФОР-а на Косову

 

Из затвора сам пратио слике ужаса

Из затвора сам пратио све то, ТВ снимке и званичне комуникације које су биле прожете светом. Пратио сам, као обавештајни официр који је познавао досијее, целу операцију дезинформација која се ширила током тих једанаест недеља. Манипулација сликама избеглица, од којих су неке биле „фалсификати“, а о којима смо разговарали са психотерапеуткињом из затвора „Ла Санте“, у потпуности лежи на многим такозваним „српским злочинима“ који могу довести у заблуду новинара, али не и професионалног познаваоца рата. Видели смо неке ТВ снимке које су приказивале „добре момке“„УЧК“ који су вратили оружје представницима УН-а; али та „ратна оружја“ су заправо били ваздушни карабини које деца користе да пуцају у лименке у башти своје куће. САД трче за такозваним шпијунима да би објаснили како је српска ваздушна одбрана успела да обори такозвани „невидљиви“ авион – бомбардер F 117 – кога су оборили противавионски српски топови.

Пјер-Анри Бинел, бивши француски официр безбедности

 

Нећу у томе учествовати

Моја одлука да напустим официрско место на ратном броду „Темистоклис“ у исто време значила је да будем одмах ухапшен и одведен пред војни суд. Желим да нагласим да то што сам учинио нисам урадио да би ми неко једнога дана рекао хвала, био си храбар, и да би за то добио неко признање. О томе ни једног тренутка нисам ни помислио. Зато сам и прву иницијативу да ме Србија одликује одбио. Тада сам рекао онима који су овлашћено то предлагали да ми то није потребно, јер све заслуге припадају храбром српском народу, који је водио борбу против свих и без икаквих реалних шанси да се одбрани.

Ипак, касније сам прихватио иницијативу Српске православне цркве да примим високо одликовање – Орден Светог цара Константина.

Маринос Рицудис, бивши официр морнарице Грчке

  

Грешке не мењају курс

Верујем да је Трампова администрација отворенија за промену балканске политике. Нажалост, та сфера спољне политике је увек као лопта, коју чак и разумнији републикански представници одбацују, због већих битака с којима се суочавају. Међутим, ставови и политика Вашингтона према региону Западног Балкана су толико укорењени да их не може променити ни неко својеглав као председник Трамп. Сваком новом председнику се само каже шта је договорена текућа, исправна двостраначка спољна политика и нагласи се да нема разлога да се нешто промени. Мислим да би било још тужније да Трамп настави овакву политику према Србији, узимајући у обзир да је његову децу у неку руку одгајила дадиља Српкиња.

Џулија Горин, амерички новинар јеврејског порекла, политички аналитичар

 

Срам Вас било, председниче!

Зауставите бомбардовање и преговарајте. Ја нисам Српкиња. Ја сам Американка – Јеврејка, две године сам млађа од Вас. Била сам демократа целог живота, до прошле недеље. Гласала сам за Вас у великој мери због вашег става о Вијетнаму. За мене је то био знак части, а не срамоте. Подржавала сам вас током ваших личних суђења, јер сам мислила да сте жртва десничара. Прихватила сам ваше људске слабости.

Међутим, ваздушним нападима на Југославију прешли сте све границе. Разочарали сте ме до срца. Када сте користили лошу процену у односу на ваш лични живот, нисам то лично примила.

Погрешила сам што сам гласала за вас. Не једном, већ два пута. Погрешила сам што сам превидела да ће некада храбри младић бити толико задојен силом да ће се усудити да се упусти у такве опасне радње. Тамо. Признала сам своје грешке. Зашто не признате своју?

Сузана М. Клајн

  

Моја лична трагедија

Овај ваш рат доживљавам и као своју личну, врло личну и врло конкретну трагедију. То што се сада догађа у Југославији, то је резултат историјске некултуре. Да, постоји америчка цивилизација, али веома сумњам да је створена америчка култура. Може неко да купи Рембранта, ако за то има велике паре, а Американци их имају, али је велико питање да ли је тај купац свестан вредности тог платна. Хоћу да кажем да сумњам да су Американци постали нација у којој се рађа Рембрант. Да јесу, верујем да се ово што се догађа са Југославијом, не би догађало.

Никита Михалков, редитељ