Овако се некада славио Божић

Божић, као један од два највећа хришћанска празника, за Србе је био веома важан, јер укључује породицу која је за наш народ одувек била највећа светиња. Једној оваквој прослави божића, у деветнаестом веку, присуствовала су и два странца, остављајући о овоме белешке са пропутовања.

A. А. Пејтон у својој књизи „Србија, најмлађи члан европске породице“ (1845) описује обред за Бадње вече, када сељак и глава породице одлази у шуму како би посекао млади
храст и у сумрак га унео у кућу поздрављајући породицу речима: „Срећно Бадње вече у кући.“ На шта породица одговара речима „Нека Бог буде милостив према теби, срећни и
часни оче“. Пејтон спомиње и положајника, особу која прва за Божић долази у кућу и, жарачем џарајући ватру у којој гори храст изговара: „Колико жара, толико стоке, коња,
коза, оваца, вепрова, кошница, и толико среће и напретка.“

Сутрадан, после божје службе, породица се окупља око трпезе, и сви носе упаљену свећу. Гласно изговарају: „Христос се роди, славимо Христа и његово рођење“. Уобичајено божићно пиће је кувано вино помешано с медом.

Слично овоме, у својој књизи „Историја Србије и српске револуције“, Леополд фон Ранке (1847), поред молитва и обреда које проналазимо и код Пејтона, забележиће да Срби за
Божић не иду у цркву, већ свако долази у кућу на ручак са свећицом у руци које ће, касније, глава породице спојити и везати, како би истакао важност породице и заједништва, и такве их забости у чесницу у којој је скривен динар.

Ми вам желимо да празничне дане проведете у миру и срећи, окружени породицом.