Ослобођење Скадра

Борбе за ослобођење Скадра

Дана 24. априла 1913. године црногорска војска ослободила је Скадар од вишевековне турске окупације, чиме је практично и окончан Први балкански рат и борбе за ослобођење Скадра започете 9. oктобра 1912.

У борбама за ослобођење Скадра учествовало је 35.600 војника и официра распоређених у 8 бригада, са 36 батаљона и 74 топова, као и помоћне снаге распоређене у 17 батаљона са 32 топа.

Погинуло је преко 10.000 војника. Нажалост, захваљујући себичним и личним интересима великих светских сила испоставило се узалуд. Зашто?

Узалудна борба

Зато што се у историји ратовања за један град, никада није десило да једна војска освоји тај град или област од друге зараћене стране (у овом случају Турске), а да након тога по ослобађању исти тај град припадне некој трећој страни (у овом случају новонасталој држави Албанији). Наши славни преци, пострадали војници и официри краљевина Србије и Црне Горе, (голготском жртвом – својим животима положеним на олтар отаџбине у крвавој бици за Скадар), донели су „на тацни“ албанском народу по први пут државу Албанију. Иако је Есад паша Топтани 24.априла 1913. предао кључеве града и повукао се са својом војском, већ након пар дана, почетком маја, на захтев великих сила Скадар је препуштен новоствореној држави Албанији.

Али, имајући у виду неоспорну чињеницу да смо неке лекције из историје прескочили, неке погрешно учили, а неке нажалост уопште нисмо ни учили, ево укратко мале хронологије догађаја, а који историјски нису спорни.

Наша славна Дринска дивизија само током фебруара месеца 1913. године, изгубила је 1800 војника и официра, а црногорске снаге које су имале задатак да заузму Скадар нису то никако успевале.

Стога су политички и војни представници обе државе, Србије и Црне Горе, постигли споразум  21. фебруара 1913. да се формира тзв. приморски кор српске војске, јачине око 30.000 војника са 41 топом, 20 митраљеза и 4 авиона, под командом ђенерала Петра Бојовића и начелника штаба Живка Павловића, као помоћ црногорској војсци за коначно ослобађење Скадра.

19. марта велике силе упутиле су демарш Србији и Црној Гори, са захтевом да прекину опсаду Скадра и повуку своје снаге до коначног решења питања Скадра, а које ће бити решено на тзв. Лондонској конференцији.

Истог дана Аустроугарска Прва поморска дивизија испловљава из луке у Пули и упућује се у Котор.

21. марта Аустроугарска упућује ултиматум Црној Гори о хитном престанку бомбардовања Скадра и несметаном омогућавању цивилном становништву да напусти град, иако Лондонска конференција још увек није донела коначну одлуку по питању Скадра.

И коначно – 22.марта 1913. на Лондонској конференцији донете су следећа одлуке:

1. Град Скадар улази у састав Албаније
2. Србија и Црна Гора морају да прекину опсаду Скадра и сва ратна дејства
3. Србија и Црна Гора морају да  гарантују безбедност становништва католичке и муслиманске вероисповести.

25. марта Ратни савет Црне Горе и краљ Никола Петровић сматрају одлуке Лондонске конференције правно неважећим и да  Црна Гора не само да неће прекинути опсаду и одрећи се Скадра, већ ће из опсаде прећи на офанзивна дејстава.

29.марта упућени су поново демарши великих сила Србији и Црној Гори, а 1.априла Аустроугарска упућује своју флоту из Котора према Скадру,

8.априла Конференција у Лондону, доноси одлуку о опсади црногорске обале на потезу од Бара до ушћа Дрима у Јадранско море. У међувремену Србија под огромним притиском и директним претњама, прихвата да обустави своја ратна дејства према Скадру и у периоду од 23.априла до 3.маја прикупља своје снаге у рејону Медове и Љеша одакле се бродовима пребацују у рејон Солуна, а железницом из Солуна у рејон Скопља.

Посебно је потресно писмо команданта српске војске (Приморског кора) ђенерала Бојовића упућено краљу Николи, о разлозима повлачења српске војске, у коме између осталог каже.. „да га пише очију пуних суза у коме душа плаче а срце се стеже…“ итд.

14. априла војска Црне Горе започиње четвородневно опште бомбардовање Скадра.

Током бомбардовања трају преговори са Есад пашом Топтанијем о условима мирне предаје Скадра.

21. априла Есад паша је изнео услове предаје и након два дана преговора у ноћи између 22. и 23. априла на Скадарском језеру, потписан је уговор о мирној предаји Скадра.

24. априла 1913. године Црногорска војска предвођена престолонаследником Данилом Петровићем победоносно је умарширала  у Скадар и испратила Есад пашу Топтанија и његову војску са свим почастима (након предаје кључева града) без разоружавања, осим тешке артиљерије (сходно условима о предаји града) и исплаћено му је 10.000 стерлинга. Есад паша је тако сачувао своју војску, јачине око 25.000 војника, али и стекао подршку Србије и Црне Горе за будуће формирање властите албанске државе са седиштем у Драчу као и северним деловима који нису били окупирани од стране савезника са владом у Валони.

Предаја града под претњом

Тако се после вишевековног ропства на старој скадарској тврђави или Мрњавчевића граду уместо турске, завијорила црногорска застава. Али, већ након три дана, 27.априла, црногорској влади уручен је писани захтев о хитној и неодложној предаји града великим силама, што је књаз Никола категорично одбио.

Ипак под притиском и претњом отвореним војним сукобом са великим силама, војска Црне Горе напушта Скадар, а 14. маја прекинута је поморска блокада црногорске и албанске обале. Скадар је предат међународним снагама које ће ту остати све до почетка Првог светског рата 1914. године.

Зарад свих наших славних предака палих у овим борбама памтимо и не заборавимо, а из односа и политике великих и моћних сила извуцимо закључке и нешто и научимо.

 

Текст преузет са странице Потомци ратника 1912-19120 (аутор: хаџи Цвеле)