О роману Никол Хохолцерове „Ова соба се не може појести”

пише: Павлe З. Зељић

О ЈЕДНОМ СРЕДЊОЕВРОПСКОМ СЕСТРИНСТВУ,
ИЛИ БРАК БАРОКА И АВАНГАРДЕ

 

Занимљиво је, наиме, како су европске земље у којима је авангарда оставила великог трага управо оне у којима је и барок неколико векова раније учинио исто. Посебно је значајан у том смислу један књижевноисторијски комплекс који ће нам бити посебно користан оријентир: средњоевропска барокна култура, више грађанског него феудалног карактера (насупрот католичком југу Европе).

Историјска судби на барока и авангарде управо у земљама где су они били најјасније изражени једнака је већ и по томе што проу чаваоци 20. века оба правца одбацују, чак авангарду називајући у вредносно негативном смислу барок ном. Зато су они комплементарни, али и опозитни: барок, прешавши у рококо и бидермајер стилове у средњој Европи, био је изразито грађанска струја, док авангарда има антиграђанску оријентацију (épater les bourgeois!). Хохолцерова је пак наследница, као што ћемо показати, читавог тог средњоевропског наслеђа: она стоји у средишту између обе тенденције, доказујући њихову комплементарност. Њен израз, њено поетичко биће потиче из средишта Европе. Ако су ведри, декоративни барок, рококо и надасве бидермајер овог поднебља били намерени да задиве и омаме посматрача, онда је авангарда све чинила да га шокира, сабла зни и разбуди.
На први поглед, Хохолцерова је дефинитивно ближа другом полу. У питању је фрагментарни роман, неуротичног и опорог приповедног гласа, чији су лиричност и мелос ближи грчевитој експресионистичкој ономатопеји некакве машине:

Седим и никог не познајем, а када извучем слуша лице из ушију, чује
се само гребање оловке и откуцавање сата и звецкање кључева и кораци, то
сте ви, наставниче. Шетате између нас, звецкате кључевима и говорите […]

Хохолцерова је приповедачица нетрпељивости, раздражљивости савременог човека. Сем тога, она тематизује табуизирану тему девојчице која свој живот од пубертета до пунолетства проводи у односу са много старијим, средовечним мушкарцем. Њено дело у том смислу представља и иронизовани кунстлерроман и билдунгсроман, будући да је Иван, љубавник приповедачице по имену Тереза, управо наставник ликовног.
Но, колико је посреди авангардистичка растрзаност, неурастенија, као што би можда рекао Скерлић, толико је израз Хохолцерове, њена језичка текстурираност, зачудна и бизарна у класично барокном смислу:

Деда ми је рекао да имам превише можданих ћелија за девојку, он се
тако и понаша – као да сам дечак, прави ми оружје и нау чио ме је да једем
ку вану крв. Њу је лакше појести од сопствене собе, лакше него појести
саму себе, заноктице до ушију, у школи ми кажу да су велике као тањири.

Из тог разлога, када говоримо о авангардности Хохолцерове, говоримо о историјској авангарди, не контекстуализујући је у оквиру неоавангарде (иако је она и хронолошки блискија), јер би сензибилитету ауторке неоавангардни продори као што је концептуална уметност, одликована једноставношћу израза, били сасвим страни. Напротив, занатство израза и исказа, као и изразита семантичност не само (фрагментарне) форме уопште већ и појединачних реченица, оријентисани су ка филиграну, и из тог разлога посебне заслуге иду и преводитељки дела, која је осећај за језик Хохолцерове успешно адаптирала.
Концептуална уметност била би јој страна утолико више што, и поред тежишта на рецепцијском утиску, Хохолцерова као ауторка нема претензије на експлицитно друштвено деловање. Ништа од поменутог – дух савременог доба, жанровска разуђеност, типолошке или историјске везе са правцима из уметничких традиција – није у дело уткано са одређеним претензијама. Хохолцерова не полемише ни са чим отворено, чак ни са најужим кругом друштвених вредности које се проблематизују делом (а које укључују, између осталог: унутарпородичне односе, романтичне односе, одрастање, питање женског пубер те та у светлу односа према сопственом телу и слично). Минуциозност и филигранство које смо малочас споменули у тесној су вези с овим аспектом, јер је приповедачки глас солипсистички скучен и усмерен ка искуству сопства: свог идентитета и телесности. Ипак, као што ћемо даље видети, проза Хохолцерове далеко је од ненаметљиве, лиризоване, исповедне прозе, која се, откада је актуелна на књижевној сцени, жели представити као искључиво женска форма. Но, такав тип стваралаштва свакако је распрострањенији и по својим одликама универзалнији, те би му лако било наћи корелат у неком другом књижевном делу; али роман Никол Хохолцерове припада другачијој школи стваралаштва, која није без својих представника и у нашој култури.

Лончар:Хохолцерова

Збирка прича Пнеума Симониде Лончар – изашла 2022. године, у едицији Прва књига Матице српске, такође је један особени прозни првенац.

И код Лончареве и код Хохолцерове, о истоветном хамлетовском бегу од историјског и социјалног, које згражава, у простор приватног, унутрашњег, које не пружа нарочиту утеху. Отуд Тереза жели да поједе сопствену собу, што значи, у крајњој линији, по
јести, уништити себе. Отуд, исто тако, јунаци једне од прича из Пнеуме стрепе од језовите старице Реформе. Ако јунаке Симониде Лончар прогоне историјске околности, јунакињу романа Хохолцерове тиште социјална очекивања: између њих се укрштају вертикална димензија времена, и хоризонтална димензија друштва, које производе сличне ефекте на појединца.

Интимност собе, као и еротска, патиме и тајна, скровита природа односа са Иваном, у роману Хохолцерове, односно суморна бачка домаћинства и породични амбијент у збирци прича Симониде Лончар, треба у извесном смислу да имитирају такве идиличне и складне односе који се не могу обновити. Тежња ка приватном, афинитет за ентеријер, салон и интимни разговор, изворно грађанске културне тековине, бивају код Симониде Лончар и Никол Хохолцерове представљене у свом наличју.

Телесна болест јунака код Лончареве (смртност, телесна пропадљивост јунака, дата у виду врло графичне гротеске јака је барокна одлика њене прозе), односно психолошка помереност Терезе у роману Хохолцерове која је мотивише на такав однос, не изазивају уздрманост других ликова који их окружују: припадника њихових породица. У том смислу социјалног које се прелама на појединцу – и његовој борби да одржи не само социјални већ чисто физички идентитет – видимо не само релативизацију наше тврдње да у прози Никол Хохолцерове и Симониде Лончар нема директне полемичности него, управо афирмишући то, налазимо и још једну повезницу са књижевношћу барока.

Било да се ради, дакле, о фрагментарности приповедања, као у роману Хохолцерове, или фрагментарности доживљаја света као код Лончареве, свеопшта и неумољива расутост је то што изазива раније поменуту неурастенију свих њихових кључних јунака и јунакиња (једна од прича Симониде Лончар и носи наслов „Неурозне жилице”), душевну узнемиреност која сачињава језгро њиховог приповедачког гласа, али и читавог једног алтернативног наслеђа европске књижевности и културе, огледала пред којим стоји барокна блазираност, посматрајући с ужасом авангардну раздраженост.

извор: Летопис Матице српске