О постанку и опстанку живота

Приказ романа Лакримаријум, Александар Танурџић (2023, ИК Прометеј – Нови Сад)

Аутор текста: Павле Зељић

„Чим се органска материја концентрисала у одређеним тачкама простора […], чим су се те творевине издвојиле од околне средине више или мање јасно израженом границом, оне су одмах стекле до извесног степена неку самосталност.” (Aлександар Опарин, Постанак живота на Земљи)

I

Наслов, и мото, и прве странице романа упућују на мотив воде; што значи да је очигледна његова важност у симболичкој мрежи романа. Из тог разлога базирање на овом мотиву пружа добру полазишну тачку за тумачење дела. Он доводи аутора у везу са (не само генерацијски, већ и идејно) уопште не тако удаљеним песником Браниславом Живановићем, чији стих који упућује на везу између соли мора и суза, и јесте узет као мото романа. Океанско прастање у ком плута јунакиња, Ана Катић, на његовим првим страницама истовремено представља инертно, првобитно постојање – чисто материјални живот; али и уроњеност у дух времена, у савременост, коју, као и Живановић, аутор овог романа изузетно добро чита. Други важан појавни облик воде у роману је мотив суза, вишезначан као што ћемо видети, али управо у контексту океана, који фигурира и као извор свег живота на земљи, вода суза је значајна по свом својству да припада свету органског. Она представља далеки ехо океанске воде, а океанска вода не може бити стерилна, она чини основ и клицу живог света.

На асоцијативном плану, тако, стерилност, дехуманизованост свих односа, која се најјасније очитује у репрезентацији болничког окружења у роману, на метафоричком плану управо сведочи о антисоцијалној тенденцији модерног друштва, и конкретно институција. У том смислу, Ана Катић, јунакиња, не би морала по одређеној моралној особини бити уздгинута изнад других јунака да би била исконски људско биће већ по својој органској природи. Стерилност болнице није само стање блиско смрти, савремени memento mori, већ нека врста хронотопа антиживотности. Она условљава рашчињење интегритета човека, патологизацију која води биологизацији која води пасивизацији човека, онемогућујући му став критичности. Човек је ипак трска која мисли, zoon politikon, обликован средином, али на коју мора исто тако и да делује повратно.

У том односу аутономије у политичком смислу мотив воде има централну позицију. Тај проблем скицирали смо опозицијом између органске и анорганске средине. Други аспект који заједно са животом потиче из слане, топле, океанске средине је и проблем биолошке аутономије, који је у тесној вези са политичком аутономијом, тако што представља њену основу. Тајна рођења, политички контроверзна тема (у оној мери у којој је често укорењена у мистицизму) овде се сасвим демистификује. Материјализам, донекле инхерентан данашњем духу времена (насупрот том „фундаменталном мистицизму“), тајну рођења показује нам као тајну гротеске, тајну трансформације и метаморфозе, што аутора истовремено приближава поетици барокне бизарности, када се говори о ембрионалном постојању: „И ето је, са мртвом утробом својом, леже и буди се, и наде нема. Она је мека гробница за нерођену бебу, јер малени срчани импулс од бога није дат. Оно нестаје и трули у њеној утроби, налазећи утеху у томе што беба никада неће имати други дом до ње саме […]“.

Дакле, сем позитивне аутономије тела (непотчињености спољњој моћи – моћи која на тело нужно делује у медицинским захватима, која је нераздвојна, дакле, од те номиналне бриге за добробит човека и његовог здравља), поставља се и проблем супротне аутономије: аутономије тела од нашег духа, наших усвојених очекивања о њему. А то уједно значи: о отуђености тела од наших бића, због чега се може закључити да роман сведочи о високом ступњу самоотуђења у садашњици. Сем идеолошке концепције тела, посредством духа времена и идеолошких сила које у њему владају (наука, медицина, филозофија, и очекивања која намећу) – дело тематизује, дакле, још комплекснији, још више узнемирујућ процес дословног стварања бића које тек треба да буде уроњено у тај дух времена, да буде њиме обликовано.

Може се рећи да јунакиња романа третира своје тело не као део тј. основ сопственог бића, него као нешто екстерно, што је својина. Тело је претворено у робу, о којој постоје уверења и типови идеолошких дискурса које појединци интернализују, и то на начин као да је реч о телу уопште, дакле, поново у дисоцијацији од сопства. У том смислу, било би једнострано, као што смо то у досадашњем разматрању учинили, рођење и трудноћу посматрати као чисто биолошки процес. Основна нит фабуле се у ствари и заснива на кафкијанском, апсурдном, тражењу правде за себе, али без свести да је и сама правда (односно, у Танурџићевом роману, концепт телесног здравља) – споља наметнут идеолошки конструкт. Однос према институцији присутан код Кафке, у Процесу – однос хроничне, готово урођене, а необјашњиве кривице – близак је оном који показује јунакиња овог романа, али дат из нужно женске перспективе. Од жене се очекује да испуни социјалну функцију мајке (исто као што се подразумева поштовање закона), а наратив неминовности ове животне одлуке легитимише се биолошком потребом за потомством. И као са Јозефом К, Ана Катић (такође јунакиња готово анонимног имена) обитава у врло прекарном стању зрелости, које је, као што се у роману показује, расцепљено, гранично стање. Кафкин јунак је обезличен у свом чиновничком статусу, а Ана Катић у статусу „потенцијалне мајке“, нероткиње, готово тек тела које треба да рађа.

Повезан с тим је и асоцијативни однос између јунакиње Ане и њеног кућног љубимца, црне мачке, Нине. Корелација се успоставља већ на основу колорита: црна коса жене (која притом полако седи) и црна длака мачке. Очигледан је симболички аспект мачке као супститута за дете, али исто тако представља и органску везу живих бића, разумевање између човека и животиње која може сугерисати анимализацију човека, али утолико и афирмише његову припадност живом свету, а не стихијски-материјалном, чисто физичком.

Ту је присутна и још једна блискост са Кафкиним јунацима: узраст релативне и неупечатљиве зрелости која подразумева извесну одговорност и самосвест. Из тог разлога Ана постаје жртва, могли бисмо чак рећи и сопствена жртва, али то тек са свешћу да су очекивања према себи – интернализовани наративи. Позитивистичко-просветитељско поимање човека-као-машине, свођење на мерљивост, интернализује и сама јунакиња: Уроњена у свет бројки, стварни, природни свет посматра метафизички статично, због чега постаје све мање осетљива за промене не само у свом телу, него и околини. То је истовремено и израз жеље да се не остари, да тело, то најтрајније од свих роба, остане што дуже друштвено прихватљиво.

Зато је важно, међу симболичким потенцијалом других бројева који фигурирају као важни у роману, истаћи године јунакиње, а то је новозаветних 33. За јунакињу романа, то је, као што смо рекли, гранична година (инсистира се на томе колико је мало времена остало док не постане немогуће да икада затрудни) – она се налази између два пола, сећања на време кад је имала девет (и по!) година и осећања да има тело педесетогодишњакиње. Приметна је, дакле, тенденција да се тело замрзне у времену. Знаци старења, као постепено седење косе, доводе до престрављености. Систем вредности и идеологија пружају стабилност, али по цену чега? Трајне малолетности духа, а то у контексту очекивања према жени значи и непожељност зрелости, телесне и духовне. Досезање старости (неплодност) представља крај живота за жену, што је вешто сугерисана феминистичка црта овог романа. Под утицајем духа времена тј. ових интернализованих схватања, самодеградација просечне жене попут Ане Катић добија црте мучеништва, жртве – да би се приближило оној првобитној жени „која је сама родила цео свет“, како је то формулисано на једном месту; али у најбољем случају, оне постају, ако би се тако могло рећи, Богородице-нероткиње. У томе се види сва бескомпромисност аутора романа у представљању свих антиљудских тенденција савременог друштва, проузрокованих (наизглед својевољним) самоотуђењем од сопственог друштвеног бића, од друштвеног деловања. Здравље, ментално и духовно, није било у толикој мери релевантна тема за нашу књижевност још од Скерлићевог доба.

Иронично је да су просветитељски филозофи (Кант, конкретно), који су великим делом и учествовали у претварању науке у култ, управо позивали на пунолетност људи. Sapere aude је, наспрам дословно митологизоване фигуре лекара (ког приповедач назива Зевсом, док болничко особље, у једној халуцинаторној епизоди, подсећа на три суђаје), постало не чак ни контроверзна одредница, већ потпуна бесмислица. У том смислу, и други бројеви, попут седам јајних ћелија, или бескрајно апстрактних „0.8 АМХ“ – у вештом поступку добијају митолошко-магијску семантику, јер представљају непојмљиве силе које утичу на човека мимо његове воље. Невероватна је иронија чињенице да је сцијентистичка тенденција, која је толико инсистирала на искорењивању магијског и сујеверног схватања света, и сама постала непојмљив и застрашујућ систем, стран свима сем, како се у делу називају медицински радници, „Олимпљанима“.

Ана Катић је сасвим интегрисана у идеологију својег времена, чак и ако није без конфликата. Исто као Јозеф К, све више препушта да о смислу сопствене деградације одређују силе њој екстерне. Њен лакримаријум, њен разбијени ћуп облепљен златом, којим оплакује сопствену смртност (поново као неки одјек барокног, страхом-оптерећеног поимања света) – представља, као што то приповедач сам каже, њено тело. Крв њеног тела стално је у претњи да се распе натраг у аморфну, једва-органску материју, у воду; зато разбијен ћуп мора одржати читавим, макар у њему била потпуна празнина.

II

Од изузетне важности у посредовању стања тела и духа у којим се налази јунакиња романа је положај који заузима приповедачки глас. Он се налази, ако тако можемо рећи, на рубу свести Ане Катић, али са спољашње стране. Такав положај омогућује да се интегритет и заокруженост свести релативизују (на сличан начин на који медицина релативизује интегритет и заокруженост њеног тела), тиме што се инстанца налази изван ње, али у њеној непосредној близини. Не постоје коментари приповедача на јунакињу или на вантекстуални свет, као у некаквом филозофском роману. Свет се не тумачи, него се дух савремености одиграва пред нама, често нас ужасавајући. У томе је савремени реализам Александра Танурџића.

Једини значајан моменат у ком се самосвесно прави одступање је на аутопоетичком плану веома упућујући. Заправо, чак ни ту приповедач не иступа заиста из свести јунакиње, али оваквим исказом: „Ана осећа да су све ближи и ближи окосници, оном делу романа у ком се осети да је све другачије иако ништа није померано“ – отвара се простор за низ интертекстуалних референци на дела из светске књижевности, од којих ћемо се највише осврнути спомен Ханса Касторпа из романа Чаробни брег, и Еме Бовари, насловне јунакиње Флоберове Госпође Бовари. Ово место у роману утолико је значајније што се у њему исто тако одступа и од оријентације која би се могла назвати реалистичком, јер постаје јасно да се не претендује на уверљивост представљања стварног живота, већ је тежиште на сагласјима из литерарног света.

Дакле, сем Кафке који служи као темељ поетичког уобличавања светоназора и схватања друштвених односа, као и односа између човека и институције, Ана Катић смешта се у исту раван као Ема Бовари, у смислу централне, стожерне тачке фабуле свог романа. Интересантно је да се управо и том Флоберовом делу приповедач све дубље урања у свест Еме Бовари (почевши прво, накратко, од перспективе њеног будућег мужа Шарла). Уосталом, сама појава жене као јунака, још увек се схвата као књижевни догађај и као подкатегорија жанра за себе, попут романа о уметницима. У том смислу, Анин муж Арсеније, такође помало комична, непретенциозна и чак банална фигура, представља пандан Шарла Боварија.

Још дубокосежнија је веза са Хансом Касторпом, јунаком тог болничког романа. И у Чаробном брегу присутна је (да алудирамо на Сузан Зонтаг) – болест као метафора за болести времена. Могуће је да је време данашњице, постпостмодернистичко у смислу сналажења у свету „неповерења у велике наративе“ (што је израз који користимо не без ироније), немогуће окарактерисати једном, „колективном“ болешћу – као што је туберкулоза била емблем читаве епохе. Зато је неопходно специфично обољење које ће, можда, расветлити неки аспект данашњег живота. Али оно што је остало исто јесте начин на који хронична болест постане део идентитета, као некакав калуп у који се урасте. И ту видимо још једну ненаметљиво сугерисану димензију Ане Катић као жртве времена. Анино обољење, које је постало она сама, њен је лакримаријум; утолико пре што је ћуп разбијен, а затим је покушано да се поново састави.

Ипак, не би било право рећи, као што је Хегел карактеристично пребацио Хелдерлину својевремено, да су за аутора у ноћи све краве црне, тј. да у оквиру свог деконструктивног, критичког приступа не проналази и могућност излаза. У кратком пасажу на самом крају романа, појављује се ћерка Хелена, која очигледно постаје основа Аниног смисла живљења, иако се то манифестује у виду прекомерних очекивања за њу. Али, ако мотив зноја (који обележава призор на часу клавира) упоредимо са мотивом суза, видимо један симболички помак од стања кривице ка стању продуктивности, могло би се чак рећи – борбе. Крај романа као да наговештава почетак једног билдунгсромана. То што Хелена не намерава да роди децу, управо тај контраст, значи да ће она рећи оно не које ни њена мајка, ни њен литерарни предак, Јозеф К, није био у стању да каже.