О песничкој збирци „Када сам била птица“ Ане Тодоровић-Радетић

Поезија је за песникињу водич и путоказ

Након што је у свет књижевности закорачила романом „Цветови агаве“, Ана Тодоровић-Радетић окушала се и у сфери поезије – а резултат њених поетских стремљења добио је свој пуни израз у недавно објављеној песничкој збирци насловљеној „Када сам била птица“. У четрдесет четири песме подељене у три поетске целине ауторка отвара своје дубоко емотивно и мисаоно песничко биће, износећи у новој форми, али са истим уметничким сензибилитетом, неке од мотива који је окупирају и у прози.
Једно од питања пред која читалац бива постављен већ у првом песничком циклусу („Када сам била птица“) вечна је тема која интригира готово свакога ко се озбиљније препустио књижевном стварању – поезија сама по себи, сложена природа уметничког стварања, мистиком обавијено надахнуће које покреће уметника (што нас наводи да се присетимо лика Милене, сликарке из Аниног романа првенца). Поезији као свеприсутној сили која свему удахњује нови смисао ауторка повећује песму „Поезис“, а нарочито је упечатљива завршница прве целине, „Долазак“ – дубок и снажан доживљај поезије као незадрживе силе која прожима читаво песниково биће, „спаса и опсесије“ који радују и боле, кроз које се сања, буди и поново рађа. Поезија је за песникињу водич и путоказ („Записујем стихове као мапе“); она је и чаробна нит која спаја душе и отвара њихова скривена врата („Тражим песму / по којој ћеш ме заволети“; „Освојићу те једном песмом / Знам / Баш онда / Када закључаш свих седам брава / И сакријеш кључ / Од самог себе“).
Оно што је приметно већ у првом делу збирке је и ауторкина снажна везаност за природу, којој штедро даје простора у својим стиховима (опет, сећамо се Милениног пријатеља Луке и његове потраге за смислом управо у суживоту са природом). Анине песме расту међу багремовима и отежалим воћњацима, у пољима сунцокрета и сазрелог јечма; миришу на љубичице, шафране и пољске траве; упијају топлину црвеног заласка сунца. Иако несумњиво доприноси њиховој сликовитости, природа је у овим песмама далеко више од декора. Понекад, од ње су саткани крајолици који се могу доживети као „насликана“ душевна стања ауторке; метафоре унутрашње слободе, новог надахнућа и погледа на живот који долазе након тихих самовања, унутрашњих превирања, потрага за самим собом („Песма о чамцу“, „Пролеће“, „Пусти ме да још мало сањам“). Мотиви природе снажно прожимају и песме инспирисане љубавном тематиком („Ко је он?“, „Кад љубав дође“, „Иза седам брава“, „Пуштам те да одеш“…). Понекад, сама природа додатно оживљава симболично реагујући на стварни свет и збивања у њему („Опет су ноћас плакале брезе“).
Као што се може запазити и у роману „Цветови агаве“, ауторка негује истанчано интересовање за психолошко и филозофско, архаично, митолошко и религијско, те су у њеним песмама, као и у прози, присутни мотиви, симболи и метафоре потекли из поменутих сфера. Када говоримо о актуелној збирци песама, ово је нарочито уочљиво у другој поетској целини.
Већ сам наслов – „Aurum nostrum non est aurum vulgi“, или у преводу: „Наше злато није обично злато“, цитат је преузет из дела „Rosarium philosophorum“, расправе о алхемији која датира из 16. века. Песникиња исписује редове посвећене мудрости алхемичара, али и Монахиње; уводи библијске личности попут Марије Магдалене, Еве и Лилит (Софије), али и мистичне ликове тајанственог коњаника, Циганина и Циганке; поиграва се појмовима попут немуштог језика или психопомпа, (бића за које се у многим религијама верује да спроводе душе у други свет). На све ове начине ауторка гради слојевиту и метафоричну слику о унутрашњим преображајима и потрази са сопственом истином, о поетским трагањима и поновном рађању кроз уметничко стварање. Као и у својој прози, Тодоровић-Радетић и у поезији је склона „силаску“ у несвесно и онирично („Ноћу ме походе слике / Из велике модре зенице“; „У сну једном / млеко надође“…), чинећи тиме песничке слике још комплекснијим и вишезначнијим.
Склоност увођењу суптилне интертекстуалности још једна је од нити које повезују Анину поезију и прозу, па поред већ поменутог латинског цитата и библијских личности, из њених стихова повремено искрсне и покоје свима добро познато име из савремене културе, попут Јунга, Бекета или Силвије Плат.
За песничку целину која затвара збирку – „Како се играју виле“, могло би се рећи да је заправо најотворенија за ширу читалачку публику. Остављајући на тренутак по страни сложене рефлексије, психолошке, митолошке и религијске референце, ауторка нам у овим песмама доноси чисту емоцију, топлу, искрену и дубоко разумљиву сваком читаоцу, без обзира на то колико је вичан читању и тумачењу поезије. Док се у вилинској игри луцкасто обраћа вољеном човеку, док пише нежно поетско писмо некој млађој, несигурној и животом уплашеној себи, или готово таксативно, а ипак лирски и надахнуто набраја шта јој је све потребно за срећу, Ана исписује редове који без икакве муке проналазе пут од читаочевих очију до срца.
Посебну врсту емотивног набоја у завршном циклусу носе песме инспирисане родним крајем – завичајем који је тамо далеко, ушушкан у окриље Старе планине, а ипак увек (и заувек) близу, у мислима и срцу песникиње. Присећајући се са тихом носталгијом своје девојачке собе која крије младалачке цртеже и Преверове песме, или реке крај које су одрастала чиста и невина детињства, ауторка вешто призива боје, мирисе и звуке родног краја; у појединим стиховима, попут оних у песми „Тренутак“, сећања оживљавају до те мере да их можемо видети јасно и живописно, као на сликарском платну. Евоцирајући успомене на родно тле које свој пуни смисао чува све док њиме „корачају стопала мајке“, Ана заокружује овај поетски циклус песмом „Старици“ – подсећањем на вечну и нераскидиву везу човека и исконске мајке, природе која га је изнедрила.
Без обзира на то да ли говоримо о остварењима која нагињу животним и филозофским рефлексијама или онима које смо назвали „чисто емотивним“, након читања збирке „Када сам била птица“ остаје утисак да су песме написане „у једном даху“, под снажним налетом искрене инспирације. Ширећи крила птице и виле, Ана Тодоровић-Радетић несебично је поклонила поезији „глас / Срце и тело / Душу и руку и оловку“, и себи и читаоцима дајући одговор на питање – „А где ћеш бити слободна / Ако не у песми?“

Дијана Јеленков